1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Otvorene diskusije, mali kutak odmora od urbanističkih tema

Moderator: Igor

B.Gajić
Beginner
Postovi: 77
Pridružio se: Pon Jul 22, 2013 10:54 am
Kontakt:
Pohvaljen: 110
Pohvalio: 5

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod B.Gajić » Pon Jul 14, 2014 1:12 pm

relja napisao:"Briga o invalidsk??? posle Iog Sv rata videla se na ulicama Beograd??
RM ?? 1914"

Rista Marjanović? Godina fotografisanja je 1914 ili nakon 1918?


" Briga o invalidima posle Prvog svetskog rata videla se na ulicama Beograda
s.r. (svojeručno) RM (Rista Marjanović)"

Ovo 19 14 nije oznaka godine nego njegova interna oznaka snimka u kolekciji, malo unosi zabunu jer liči na godinu.
Pohvale za post: 1
relja
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 11009
Pridružio se: Sre Dec 13, 2006 3:44 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 3324
Pohvalio: 1370

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod relja » Pon Jul 14, 2014 2:10 pm

Hvala.

Evo i linkova sa fotografijama iz ratnog albuma Riste Marjanovića 1912-1915

http://www.rastko.rs/fotografija/rmarjanovic/uvod.html
http://www.rastko.rs/fotografija/rmarja ... ult_l.html

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D0%B8 ... 0%B8%D1%9B
Риста Марјановић (Шабац, 1. март 1885 — Београд, 7. април 1969), први српски фото-репортер, аутор фотографија непроцјењиве документарне вриједности из балканских ратова и Првог свјетског рата.

Пред Први балкански рат 1912. ради као уредник за илустрације америчког листа Њујорк Хералд (New York Herald) за Европу. Одлази на фронт као ратни извјештач српске Врховне команде. Европске новине објављују снимке и извјештаје са бојишта које Марјановић прави и пише.
Фотографија из спомен збирке Ристе Марјановића: Принц Ђорђе Карађорђевић на Мачковом камену.

Током Првог свјетског рата снима битке на Церу, Колубари и друге, а затим повлачење српске војске кроз Албанију. 1915. га Врховна команда шаље у Француску, гдје објављује снимке са бојишта. На изложби ратних фотографија у Паризу 1916. излаже своја дјела, која су касније приказана и у Уједињеном Краљевству и САД. На Солунском фронту добија поново задатак снимања и извјештавања с бојишта.

Послије Првог свјетског рата је запослен у агенцији Авала, централном прес-бироу, и одјељењу за штампу министарства спољних послова.

1941. одбија сарадњу са Нијемцима и квислинзима и наставља да снима у тајности. Октобра 1944. снима улазак партизана у Београд.

Послије Другог свјетског рата је радио у агенцији ТАНЈУГ.


Slika
"Čovečuljci sa logaritmarima i računarima će naslediti zemlju." "Feniksov let" , 1965. g

Slika
rasho62
Higher intermediate
Postovi: 1107
Pridružio se: Sre Dec 25, 2013 3:49 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 427
Pohvalio: 291

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod rasho62 » Pon Jul 14, 2014 5:27 pm

Juce na tv Palma neki profesor izjavi da je ratni fotograf iz prvog rata streljan od strane "titoista"! Da li je to taj?
Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем.
relja
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 11009
Pridružio se: Sre Dec 13, 2006 3:44 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 3324
Pohvalio: 1370

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod relja » Pon Jul 14, 2014 5:50 pm

rasho62 napisao:Juce na tv Palma neki profesor izjavi da je ratni fotograf iz prvog rata streljan od strane "titoista"! Da li je to taj?


Nije

relja napisao:....
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D0%B8 ... 0%B8%D1%9B

1941. одбија сарадњу са Нијемцима и квислинзима и наставља да снима у тајности. Октобра 1944. снима улазак партизана у Београд.

Послије Другог свјетског рата је радио у агенцији ТАНЈУГ.

...
"Čovečuljci sa logaritmarima i računarima će naslediti zemlju." "Feniksov let" , 1965. g

Slika
orion
Korisnikov avatar
Higher intermediate
Postovi: 1928
Pridružio se: Čet Sep 11, 2008 11:17 am
Lokacija: Beograd
Pohvaljen: 614
Pohvalio: 0

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod orion » Uto Jul 22, 2014 1:00 am

jedva cekam da vidim ovo
Снимање филма "Србија у Великом рату"

Екипа играно-документарног филма "Србија у Великом рату" почела је на војном полигону Пасуљанске ливаде снимање играних сцена драматизације пробоја Солунског фронта. Подршку екипи РТС-а дају припадници Треће бригаде Војске Србије.

Филм који се бави хронологијом дешавања у Првом светском рату, биће приказан крајем године, а серија од пет једносатних епизода током наредне године.

Почело снимање филма "Србија у Великом рату"

Филм се реализује у копродукцији РТС-а, "Застава филма" и Министарства одбране.

Снима се већ скоро годину дана, на различитим локацијама у земљи и иностранству, а екипа филма прошла је истим путем као и српска војска у Првом светском рату.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/8/Култура/1654423/Снимање+филма+"Србија+у+Великом+рату".html
relja
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 11009
Pridružio se: Sre Dec 13, 2006 3:44 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 3324
Pohvalio: 1370

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod relja » Ned Jul 27, 2014 5:22 pm

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?na ... _id=881500

Ostalo | nedelja 27.07.2014
Talenti sasečeni u Velikom ratu: Od Apolinera do Disa
Izvor: Tanjug

Prvi svetski rat se poklapa s jednim od najkreativnijih perioda u istoriji umetnosti, a među mnogobrojnim, tragičnim gubicima su i sva ona remek-dela koja nikada nisu videla svetlost dana jer su umetnici koji su tek nameravali da ih stvore nestali u ratnom vihoru.

Povodom stogodišnjice Velikog rata, londonski list "Gardian" napravio je listu talenata koji su, najčešće prerano, sasečeni u apokaliptičnim događajima sa početka 20. veka.

Franc Mark (1880-1916), jedan od glavnih predstavnika nemačkog ekspresionizma i osnivač avangardne umetničke grupe "Plavi jahač" (Der blaue Reiter), umeo je da jarkim bojama i oštrim linijama sažme uzavrlost tek začetog 20. veka i da prirodu sagleda očima vizionara.

Poginuo je u bici kod Verdena u 36. godini, a moderna umetnost je izgubila jednog umetničkog diva u nastanku.

Slika
Umberto Bočioni, Autoportret

Najtalentovaniji umetnik futurističkog pokreta Umberto Bočioni (1882-1916) stvarao je intenzivno dramatične prikaze, kao što je skulptura "Jedinstveni oblici kontinuiteta u prostoru", moćno podsećanje na tehnološka dostignuća novog veka. Futurizam je u ratu video pročišćenje i nadolazak nove energije. Kada je rat izbio, Bočioni se dobrovoljno prijavio.

Ranjen je 1915, a poginuo je par meseci kasnije, tokom opravka, pri padu s konja.

Slika
Anri Godije-Bžeska, Autoportret

Anri Godije-Bžeska (1891-1915) je bio talentovani francuski umetnik koji je živeo i radio u Velikoj Britaniji, gde je delio radikalni modernizam sa prijateljima Ezrom Paundom i Džejkobom Epstajnom. Po izbijanju rata pridružio se francuskoj vojsci. Poginuo je na frontu u 24. godini, ostavivši za sobom malo, ali izuzetno delo.

Užasno visoka stopa smrtnosti prve svetske oružane kataklizme još više je pogoršana pandemijom gripa - španskom groznicom koja je kosila oslabljeno evropsko stanovništvo nakon rata.

Slika
Egon Šile

Među njenim žrtava bio je genijalni Bečlija Egon Šile (1890-1918). To je bio kraj jedne od najprovokativnijih i najstrastvenijih ličnosti moderne umetnosti. Ostali su nam Šileovi desperatni autoportreti i erotski crteži koji kao da žude za životnom radošću i bolom.

Slika
Antonio Sant'Elija

Arhitektura 21. veka je prepuna podsećanja na fantastične crteže koje je stvorio Antonio Sant'Elija (1888-1916), omiljeni arhitekta futurizma. U Italiji, koja je još uvek bila pod snažnim uticajem rimskih iskopina i renesansnih palata, Sant'Elija je izmaštao naučno-fantastične gradove ogromnih nebodera, tvrđava od stakla i betona.

Njegove vizije ostale su samo crteži na papiru kada je u 28. godini ubijen u bici kod Monfalkonea.
Slika
Autoportret, Make

Nemački ekspresionista August Make (1887-1914) delio je ista interesovanja kao i francuski fovisti - seks, putovanja i titrave boje. Makeova umetnost je senzualna i hedonistička, nimalo mračna. Njegova umetnička životna radost ga nije, međutim, spasla od surove sudbine. Poginuo je u prvim danima rata, u 27. godini.

Rovovski rat nije bio opasan samo zbog granata i neprekidne artiljerijske paljbe, već i zbog krajnje nehigijenskih uslova. Kubistički vajar Rejmon Dišan-Vijon (1876-1918) se za razliku od svog slavnog brata Marsela Dišana, koji je izbegao ratne strahote tako što je emigrirao u Ameriku, dobrovoljno prijavio u vojsku. Pre nego što je postao umetnik, završio je medicinu, tako da je služio kao lekar na zapadnom fronu. Zarazio se tifusom i umro u 41. godini.

Slika

Najsimboličnija i najoplakanija smrt u umetničkoj zajednici Pariza tokom rata bila je smrt legendarnog koliko i kontroverznog pesnika, pisca i dramaturga Gijoma Apolinera (1880-1918). Omiljeni prijatelj Pabla Pikasa i ugledni član zajednice boema Monparnasa, ranjen je u glavu na frontu 1916. Umro je dve godine kasnije, dva dana pre kraja rata, u 38. godini, od napada španske groznice.




Njegov odlazak označio je kraj najuzbudljivijih godina moderne umetnosti. "Gardijanovoj" isti umetnika koji su nestali u ratnom vihoru dodali smo i nekoliko imena sa naših prostora.


Slika

Vladislav Petković Dis (1880-1917), jedan od najtalentovanijih pesnika srpske književnosti i jedan od osnivača srpske moderne, utopio se u Jonskom moru nedaleko od Krfa kada je brod na kojem se nalazio torpedovala nemačka podmornica. Njegova lirika je samosvojna, veoma senzibilna, okrenuta unutrašnjem životu, mašti, pesimistična, a njegova pesma "Možda spava" spada u najizrazitija lirska ostvarenja simbolizma u srpskoj poeziji.

Milutin Uskoković (1884-1915) izvršio je samoubistvo potpuno slomljen tragičnim povačenjem srpske vojske i naroda pred austro-nemačkim okupatorom u jesen 1915. Važio je za autora u čijim su delima prisutni i romantizam i moderno shvatanje sveta. Pokušao je da stvori beogradski društveni roman, uzimajući za tematiku sudare ličnosti s gradskom sredinom.

Slika

Milutin Bojić (1892-1917), autor čuvene poeme "Plava grobnica", trajnog poetskog spomenika tragedije srpske vojske u Prvom svetskom ratu, umro je u Solunu od tuberkuloze, u 25. godini.

Slika

Danica Jovanović (1886-1914) streljana je na Petrovaradinskoj tvrđavi, na samom početku rata. Imala je 28 godina. Pripadala je generaciji srpskih slikara modernista, čiji je stvaralački rad započeo početkom 20. veka.

Slika

Nadežda Petrović (1873-1915) umrla je od pegavog tifusa u Valjevu, gde se nalazila kao dobrovoljna bolničarka. Njeno slikarstvo, kojim dominiraju velike površine i užareno crvena boja, uvešće srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti.
"Čovečuljci sa logaritmarima i računarima će naslediti zemlju." "Feniksov let" , 1965. g

Slika
direktor
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 22317
Pridružio se: Pet Okt 10, 2008 2:07 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 8949
Pohvalio: 3419

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod direktor » Pet Avg 01, 2014 7:52 pm

Putin: Šta smo naučili iz napada Austrougarske na Srbiju?

Tanjug | 01. 08. 2014. - 16:48h | Foto: Rojters | Komentara: 35
Lekcije iz Prvog svetskog rata su podsetnik na to šta su posledica kad agresija, egoizam i nerazumne ambicije prevladaju nad zdravim razumom, izjavio je danas ruski predsednik Vladimir Putin.
Umesto da su čuvali najbezbedniji kontinent na svetu, Evropu, oni su je ugrozili", rekao je Putin na ceremoniji u spomen na heroje Prvog svetskog rata u Moskvi, a prenosi Itar-Tas.

"Ne bi trebalo da na to zaboravimo danas. Trebalo bi da naučimo da gledamo bar jedan korak unapred", rekao je Putin.

Ruski predsednik je istakao kako nasilje podstiče nasilje, a da put ka miru i prosperitetu počiva na poverenju i dijalogu, kao i na lekcijama iz prošlih ratova.

"U predvečerje prvog svetskog rata Rusija je učinila sve da se konflikt između Srbije i Austrougarske reši mirno, bez prolivanja krvi. Ali Rusiju nisu slušali. I ona je morala da odgovori na izazov da bi zaštitila (bratsku) slovensku naciju", rekao je Putin.
http://www.blic.rs/Vesti/Svet/484777/Pu ... -na-Srbiju
*Ова порука је за приватну, а не јавну употребу. Њена сврха/циљ/намера није вршење нити позивање на вршење кривичних или других кажњивих дела, већ упражњавање Уставом зајемчене слободе мисли, савести и говора.
Pohvale za post: 1
Борчанац
Korisnikov avatar
Advanced
Postovi: 2307
Pridružio se: Ned Sep 30, 2012 10:44 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 1378
Pohvalio: 5749

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod Борчанац » Ned Avg 03, 2014 10:25 am

19.09.2014. Орион:
Ситуација није сјајна али би економска и свака друга била боља када би људу научили да воле Србију.
Pohvale za post: 2
relja
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 11009
Pridružio se: Sre Dec 13, 2006 3:44 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 3324
Pohvalio: 1370

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod relja » Sub Avg 16, 2014 10:47 pm

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/ ... ti.sr.html

Друштво
„Око Соколово” симбол непокорности.

Почетком 1910. Драгутин Матић отишао је на одслужење војног рока у Београд. Регрутован је у тада најелитнији род – коњицу, јахао је раме уз раме са принцом Ђорђем Карађорђевићем, за кога је говорио да је „шашаво храбар”. У војсци га је затекао Први балкански рат, наставио је у Другом балканском, а потом је избио и Први светски рат...

Slika
Споменик Драгутину Матићу испред општине Гаџин Хан (Фото М. Момчиловић)

Његова фотографија ушла је у уџбенике, архиве, музеје, књиге из историје, украшавала је бине и позорнице, позивнице за разне скупове, омоте књига („Солунци говоре” Антонија Ђурића, „Мој отац Око Соколово” Благоја Матића) и грамофонских плоча („Марш на Дрину”). Он је постао симбол непокорности, херојства и непобедивости, оданости народу и отаџбини. Дуго се није знало ко је јунак са слике која је обишла свет, а ни он сам пуних педесет година није знао да његова ратна слика кружи по свету.

Сада се већ зна да је реч о Драгути ну Матићу, ратнику из Заплања, најпознатијем извиђачу српске војске, кога су, у време док се није знало ко је на слици, прозвали Око Соколово, или су испод слике писали: „Вој- ни извиђач снимљен негде на Дрини пред повлачење српске војске преко Албаније.”

Све о њему јавност је сазнала након што је његов син Благоје Матић, дописник „Политике” из Ниша, седамдесетих година прошлог века, написао књигу „Мој отац – Око Соколово”, која је објављена 1998. године поводом 80-годишњице пробоја Солунског фронта. Истим поводом, испред општинске зграде у Гаџином Хану откривен је споменик који је осветио владика нишки Иринеј, садашњи патријарх. Занимљиво је да и сам Благоје дуго није знао да је јунак Око Соколово у ствари његов отац.

Драгутин Матић рођен је 10. јануара 1888. године као најмлађе чедо, шесто по реду, од оца Пеше и мајке Невене, у заплањском селу Калетинац, у подножју Суве планине. Рано је остао без мајке, а потом и без оца, па је бригу о њему преузео најстарији брат Ђорђе, због чега су га звали Драгутин Ђорин. Предање каже да Матићи воде порекло из околине Призрена, а у Заплање су се доселили после Косовског боја.

Пре него што ће поћи у војску, а затим у ратове који су се ређали један за другим, Драгутин се млад оженио Круном Ранђеловић из оближњег Сопотинца. До поласка у војску имао је четворо деце, а по завршетку војевања добио је и сина Благоја, који ће написати књигу и приближити јавности живот најславнијег ратног извиђача.

Почетком 1910. године отишао је на одслужење војног рока у Београд. Регрутован је у тада најелитнији род – коњицу, јер су у породици чували коње, а касније је прекомандован у пешадију. Јахао је раме уз раме са принцом Ђорђем Карађорђевићем, за кога је говорио да је „шашаво храбар”. У војсци га је затекао Први балкански рат, наставио је у Другом балканском, а потом је избио и Први светски рат.

Ево како Благоје бележи очево сведочење:

– Завршимо са Турцима „лоше-црно”, прође Кумановска, прође Битољска битка. Чекам, вели, цивилно одело. Али, опет ратна труба: рат са Бугарима. И њих, рече, средимо. Опет без цивилног одела. Долази Први светски рат – Цер, Колубара. Албанија, Крф, Солун, Кајмакчалан...

Газило се преко људи, укрштали су се точкови кухиња и лафета, кола и топови, коњи су се пропињали и међусобно уједали готово подивљали од шибања и дража возача, често се није могло ни напред, ни назад.

Драгутин Матић, дете без детињства, дечак без дечаковања, момак без момковања. Чувар оваца, коза, говеда, коња. Онда печалбар. Па војник и ратовања, ратовања. Две године војник коњаник, седам година ратник.

Драгутин пет деценија није знао да је његова фотографија обишла свет. Присећао се да се пред полазак на задатак око њега мотао неки новинар кога су војници звали Рушњак, због руског имена, сликао га и отишао.

– А он, тај ратник Око Соколово није ни знао да је снимак успео, да је фотограф репортер преживео и да је његов ратни лик овековечен. И тек после педесет година од фотографисања – ратник види себе. Изненади се, занеми, заћути, филмском брзином кроз мисли му прелете ратни дани, другови, гладовања, рањавања... Јест, то сам ја, заиста ме сликао – пише његов син Благоје у књизи „Мој отац Око Соколово”.

На глави има српску шајкачу, обучен је у војнички шињел, наоружан пушком с бајонетом. Слика је стигла чак и до Јапана. Јапански психолог сачинио је студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Из његовог погледа видео је како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и да о томе обавести своју команду.

Драгутин Матић вратио се из рата око Божића 1919. године и наставио да се бави земљорадњом и другим сељачким пословима. Ишао је и у печалбу, био је циглар и ћерамиџија. Живео је скромно, своје ратне заслуге није истицао, нити је од државе тражио неке привилегије. Његова ратна одликовања нису сачувана. Плашећи се Бугара, његова жена Круна је по избијању Другог светског рата 1941. године спаковала одликовања и документа у дрвени сандук који је закопала у песак поред реке и сандук је нестао. Славни јунак Драгутин Матић, познат као Око Соколово, умро је у родном Калетинцу 1970. године, десетак дана пред 83. рођендан.
Милан Момчиловић
објављено: 28.07.2014.


Slika
"Čovečuljci sa logaritmarima i računarima će naslediti zemlju." "Feniksov let" , 1965. g

Slika
Pohvale za post: 2
orion
Korisnikov avatar
Higher intermediate
Postovi: 1928
Pridružio se: Čet Sep 11, 2008 11:17 am
Lokacija: Beograd
Pohvaljen: 614
Pohvalio: 0

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod orion » Ned Avg 24, 2014 4:54 pm

Масакри над цивилним становништвом које су аустроугарски војници починили на почетку рата изведени су по налогу Врховне команде Хабзбуршке монархије. О аустријској страни злочина, ексклузивно за РТС прича Антон Холцер, једини аустријски историчар који се у протеклих сто година бавио истраживањем злочина у Мачви.

i ceo tekst na RTS-u
http://www.rts.rs/page/stories/ci/Велики+рат/story/2213/Србија+у++рату/1678518/Антон+Холцер%3A+Дозвола+за+убијање+Срба.html
direktor
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 22317
Pridružio se: Pet Okt 10, 2008 2:07 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 8949
Pohvalio: 3419

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod direktor » Ned Avg 31, 2014 1:50 pm

Американац који је спасавао Београд

Пише Душан Дреновац
У малом граду у америчкој држави Пенсилванији рођен је један од највећих пријатеља Србије – доктор Едвард Рајан. У најтежим данима за српски народ дошао је у ратом разорену земљу и помажући рањенике и болесне замало платио животом.

Из малог града Скрентона у америчкој држави Пенсилванији, из дела света за који већина Срба у то време није ни знала, потекао је један од највећих пријатеља наше земље. Најмлађи од четворо деце, Едвард Рајан, рођен је 14. децембра 1883. године. Отац Џеремаја био је радник у локалној фабрици у Диксону.
Slika
Али судбина је одредила Едија, како су га пријатељи звали, за нешто веће. Док је похађао основну школу, Еди је зарађивао новац прво у оближњој продавници цигара, а онда и у локалним новинама The Republican. Онда је 1908. године отишао у Њујорк да студира медицину.

Четири године касније дипломирао је на Универзитету Фордхам, а лекарски стаж је стекао и у болници Сент Винсент на Менхетну и окружној болници у Бруклину.

Његов мирни живот прекинут је 1913. године када се одазвао на позив америчке владе за волонтере који би помогли у евакуацији цивила у Мексичкој револуцији. Доктор Рајан, као човек авантуристичког и хуманог духа, одмах се одазвао.

Након неколико месеци рада у многим крајевима Мексика, Едвард је доспео у град Тореон у држави Коаиља, где га је побуњенички вођа суседне државе Закатекас заробио и прогласио шпијуном, за шта је следила смртна казна.
Slika
"Доктор Рајан је следећег јутра изведен да се суочи са својом судбином. Пресуда му је прочитана, али ју је саслушао са толико мирноће и стоичког држања да су његови непријатељи, посебно побуњенички вођа, одложили стрељање. Исто се десило следећег и у наредних 13 дана. На крају је са неколико колега пуштен и одведен у Мексико Сити", текст је листа The Republican, за који је Рајан радио као дечак.

Иако никада није волео да прича о својим недаћама, преко ноћи је постао национални херој.

Америчка застава усред Београда

Искуство у Мексику није га поколебало. Одмах по избијању Великог рата, у августу 1914. године, амерички Црвени крст почео је са регрутацијом лекара за рад у ратом најтеже погођеним деловима Европе.

Поново је превагнуо авантуристички дух и оно људско у њему – жеља да помогне другоме. Одмах се пријавио за службу која га је средином септембра одвела у Београд. Обезбедивши позамашну донацију хуманитарке Хелен Хартли Џенкинс, Рајан се сместио у зграду Главне војне болнице – данашњег Клиничког центра.

Њујорк тајмс је 31. јануара 1915. године објавио интервју са Мејбл Грујић Данлоп, женом српског политичара и дипломате Славка Грујића.

"Када је мисија америчког Црвеног крста стигла у Србију, желела сам да добију задужење у Београду. Српска влада, међутим, није желела да буду толико изложени опасности. Пошто су ми у међувремену чланови мисије рекли да желе да буду на фронту, мислила сам да би могли да буду распоређени у Крагујевац, али су српске власти одлучиле да то буде Ваљево, где су сматрали да је сигурније", навела је Мејбл у интервјуу.
Slika
Тражила је од свог мужа да се амерички тим ипак распореди у Београд, али јој је он на то одговорио да није у реду да се људи који су добровољно дошли да помогну излажу великој опасности.
Slika
Упорна у својој намери, Мејбл се састала и са Живојином Мишићем. Рекла му је да сматра да би америчка застава у Београду "спречила да се деси нови Шабац". Генерал ју је упутио код принца Александра, који је такође поновио да Американце не треба излагати опасности. На крају ју је, ипак, послушао.

Чим је дошао у престоницу, Рајана је дочекало катастрофално ратно стање. Иако тада САД нису званично ушле у рат, амерички доктор, осећајући снажну потребу да помогне и заштити око 600 рањеника и болесних, на изненађење свих развио је америчку заставу изнад болнице, што је спречавало аустроугарску артиљерију да дејствује у близини зграде.

Након што се састао са особљем од 40-50 људи, Рајан је сео да предахне и руча са њима, али није стигао ни да доврши оброк када је позван на први случај. "Већ ујутро је кренуо да оперише и мислим да од тада није престајао са радом", наводи се у интервјуу.

"Мислим да је доктор Рајан спасао Београд од уништења. Док су се српске снаге повлачиле био је једини ауторитет у граду. Располагао је свим намирницама. Њему је била поверена брига и нега не само о женама и деци већ и о свим цивилима. Морао је да одржава и ред у граду. Људи у невољи њему су се обраћали. Када су сазнале да Американци воде болницу, жене су преплавиле капију молећи да их прими. Доктор је, од почетка, свима уливао велику сигурност. Када су Аустријанци заузели Београд, доктор Рајан је практично сачувао преостало становништво", истакла је Мејбл за Њујорк тајмс.
Slika
Када је Београд пао, иста застава штитила је српске рањенике од репресије освајача. Док је српска престоница бомбардована, неустрашиви Едвард Рајан обилазио је разорене делове града и спасавао рањенике.

"Као да је Србима сам бог послао америчку јединицу болничарки и доктора под Рајановим надзором. Болница је била под сталном претњом артиљеријске ватре. Одговор доктора Рајана – развијање америчке заставе – освајач је поштовао. Услови су се убрзо немерљиво поправили", присетила се британска волонтерка и болничарка Емили Симондс.

"Доктор Рајан је постао национални херој у Србији. Захваљујући застави изнад болнице, Београд је преживео", навела је Симондсова.

Упркос томе што је већ био херој, очекивао га је тежак посао. Чак је провео и једно време као аустријски заробљеник, али је пуштен како би водио болницу у Београду. Када је избила епидемија тифуса, која је односила хиљаде живота у престоници, Рајан је одмах организовао јединицу за борбу против те болести.
Несрећа у Будимпешти
Током годину и по дана проведених у Србији, доктор Рајан је успео да сакупи неколико сувенира из Великог рата које је планирао да покаже својим пријатељима по повратку у САД крајем 1916. године.
Путовао је преко Аустроугарске и Немачке а један од сувенира била је артиљеријска граната која је експлодирала услед грубог руковања носача на железничкој станици у Будимпешти.
"Станица је уништена а неколико људи је тешко повређено и погинуло. Доктор Рајан је прошао неозлеђен, али је још једном у животу постао ратни заробљеник. Пуштен је тек када је успео да убеди аустријске војне власти да је гранату носио само као сувенир", пренео је лист The Republican.
Херојски и против тифуса

Тифус, познат и као пегавац, покосио је двојицу његових најближих колега – докторе Ернеста Пендлтона Мегрудера и Џејмса Френсиса Донелија, који су, упркос огромним потешкоћама, отворили још једну болницу америчког Црвеног крста – у Ђевђелији.
Slika
И сам Рајан је оболео, али је упркос високој температури марљиво обављао своје дужности.
Стање му је било толико тешко да му је касније у смртовници написано: "Доктор Рајан је касније признао да је, упркос искуству у Мексику, због тифуса био ближе гробу него било кад у животу."

Измореном и изнуреном Рајану дошла је замена – Рејнолд Кирби Смит.

"Велика епидемија била је заустављена и под контролом због напора Американца (доктора Рајана) и других санитараца. Земља је била једна велика болница – са више од 1.500 пацијената само у београдској болници", рекао је Смит за издање Њујорк тајмса од 17. јуна 1915. године.

Упитан колико је људи умрло, Смит је одговорио да се на то питање вероватно никада неће знати тачан одговор. "Умирало је на хиљаде и укупан број нико не зна", рекао је тада Смит.

Али ни ту није био крај за Рајана. Човекољубив и жељан да помогне, устао је из болничке постеље у октобру 1915. године и одмах преузео управу над болницом. Водио ју је још пуних годину дана.
Доктор Рајан и његов тим не само што су спасли на хиљаде људи у Србији од тифуса него су извршили више од 8.000 (!) операција, а уз то, доктор је помагао хиљадама српских избеглица широм земље приликом расподеле хуманитарне помоћи.

Кући се вратио крајем 1916. године, али му нешто није дало мира. Опет се пријавио Црвеном крсту, а средином марта 1917. године кренуо је пут Француске да преузме руковођење у неколико болница на фронту.

Поново на Балкану

И онда, као да је судбина хтела да опет дође на Балкан – Едвард је уласком САД 6. априла у рат мобилисан и поверени су му задаци као официру америчке војске. Опозван је из Француске и упућен на Балкан, тачније Солунски фронт и Крф како би повезивао савезничке медицинске службе.

У августу 1917. године, након огромног пожара у којем је изгорео велики део Солуна, Рајан је отишао да помогне тамошњем становништву, а било је око 70.000 оних који су остали без домова. Посебно се истакао организујући борбу против маларије која је десетковала савезничке трупе.
Велика жртва Алберта Кука
Посебно треба напоменути светао пример доктора Алберта Кука, који је вакцинисао српску војску од тифуса, а одбио је да и сам прими вакцину јер је сматрао да је потребнија српским војницима који бране отаџбину.
Алберт Кук је умро 28. јануара 1915. године од трбушног тифуса у Ваљеву, где је и сахрањен. Епитаф на његовом гробу гласи: "Нема веће љубави од оне када човек положи свој живот за пријатеља."
Slika
Као истински хуманитарац и човек великог срца, Едвард Рајан се ни након завршетка Првог светског рата није вратио мирном животу у Пенсилванији, већ је наставио са својом мисијом у Финској, балтичким земљама и западној Русији.

Позитивна енергија која је инфицирала свакога

Када је 1919. године са тимом лекара и залихама из Берлина стигао у Ригу, затекао је ужасну ситуацију услед ратних сукоба између руских и летонских снага. Убрзо је сазнао да је цивилно становништво у граду изгладнело и у изузетно тешком положају.

Не желећи да чека и остави становнике града у немилости, Рајан је 11. октобра, у пратњи руског официра, са великом белом заставом дошао до зидина града док су још трајале борбе, а летонски официр га је пустио унутра.

"Неколико дана није било ни речи из града. И таман када смо почели да губимо наду, доктор Рајан се вратио и известио нас да је успео да убеди зараћене стране на примирје, што нам је омогућило да донесемо храну и лекове становницима Риге", написао је у мемоарима капетан Хендерсон, који се налазио у Рајановом тиму.
Slika
Док је патролирао по балтичким земљама често се на путу сусретао са америчким амбасадором за балтичке земље Џоном Гејдом. Једног новембарског јутра 1919. године Гејд је на путу за Нарву налетео на рањене естонске војнике и тада је записао следеће:

"Не само што ми је било незамисливо хладно него сам био утучен што нисам могао да им помогнем. И док сам размишљао о свему овоме, можете ли замислити кога сам срео на неравном, завејаном путу? Вичући на нас да се склонимо како би могао да прође, пуковник Рајан је са две енглеске болничарке превозио товар пун лекова, завоја и хране. Промолио је главу из кола и викнуо: 'Пођите са нама да обиђете оболеле од тифуса.' Био је као позитивна енергија која је инфицирала свакога", написао је Гејд.

Поучен искуствима из Србије, Рајан је у балтичким земљама организовао борбу против епидемије тифуса. Након што је ширење болести заустављено, отишао је у Петроград, као део мировне делегације Естоније и на велико противљење амбасадора Гејда.

Смрт и испраћај великана

Док је у Грчкој од 1917. и 1918. године лечио савезничке војнике, Рајан се заразио маларијом, од које ће током боравка у Техерану 1923. године и умрети у 39. години живота. У главни град Ирана (тада на Западу и даље познатом као Персија) послао га је Стејт департмент на молбу иранских власти.

Његова смрт била је на насловним странама листова у Пенсилванији. Хиљаде људи налазило се у поворци од зграде градског већа до катедрале Светог Петра у Скрентону, где је тело великог хуманитарца било положено.

"Доктор Едвард Рајан се вратио кући на вечни починак након година проведених у страним земљама", гласио је наслов у једном од листова.

Многобројна делегација америчког Црвеног крста дошла је на сахрану. Високи званичници из Вашингтона и стране дипломате такође су били у поворци.

У присуству америчких министара и високих чиновника, принц Александар се захвалио Рајану на помоћи Србији, за заслуге у лечењу и збрињавању болесних и рањеника, и доктору је постхумно додељен Орден белог орла и Орден Светог Саве за заслуге.
Slika
Пример доктора Едварда Рајана није усамљен. Помоћ из Британије, сер Томас Липтон, Болница шкотских жена, француски доктор Габријел Гарније (оснивач диспанзера за одојчад у Београду), руски доктори и осам милосрдних сестара, холандски хирург Аријус Тинховен – само су неки од многобројних добровољаца којима Србија дугује вечну захвалност!

Зато невероватна енергија, несебичност, хуманост и пожртвовање Едварда Рајана и других истинских пријатеља српског народа у његовим најтежим данима остају најсветлији пример људскости и пријатељства.

Извори: Документ The Amazing Dr. Ryan and the Work of the American Red Cross in Estonia, архиве локалних пенсилванијских листова The Republican и The Times-Tribune.
http://www.rts.rs/page/stories/ci/%D0%9 ... D0%B4.html


relja mislim da smo vec vidjeli zastavu americku u karadjordjevoj sad je tu i prica
*Ова порука је за приватну, а не јавну употребу. Њена сврха/циљ/намера није вршење нити позивање на вршење кривичних или других кажњивих дела, већ упражњавање Уставом зајемчене слободе мисли, савести и говора.
relja
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 11009
Pridružio se: Sre Dec 13, 2006 3:44 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 3324
Pohvalio: 1370

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod relja » Ned Avg 31, 2014 10:26 pm

@direktor
na žalost, ne mogu da pronađem tu fotografiju kolone ljudi u Karađorđevoj koji čekaju da uđu u zgradu na kojoj je istaknuta američka zastava, dok okolo špartaju okuparorski vojnici sa bajonetima.

Potresna slika koja izaziva bes, ali i zahvalnost prema ovim humanim ljudima.
"Čovečuljci sa logaritmarima i računarima će naslediti zemlju." "Feniksov let" , 1965. g

Slika
orion
Korisnikov avatar
Higher intermediate
Postovi: 1928
Pridružio se: Čet Sep 11, 2008 11:17 am
Lokacija: Beograd
Pohvaljen: 614
Pohvalio: 0

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod orion » Čet Sep 04, 2014 9:50 am

Српска историја је пуна личности које су углавном намерно биле скрајнуте да би неки други са сумњивим биографијама били хероји. Како би припадник Вражје дивизије могао да буде величина ако би се јавно причало шта су радили. Зато се заташкавало а кад се није могло заташкати користила се фраза "аустроугарски војници".

Један од хероја и мученика који ће надам се у српској историји заузети место које заслужује, Момчило Гаврић, нека му је вечна слава и хвала!
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=glc3y7QxZWU[/youtube]
Pohvale za post: 1
direktor
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 22317
Pridružio se: Pet Okt 10, 2008 2:07 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 8949
Pohvalio: 3419

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod direktor » Sub Sep 13, 2014 1:33 pm

ПОНТОНИ СМРТИ


После победе на Церу 1914. године српска војска је по захтеву савезника прешла у Срем. Ту се одиграла мало
позната битка

Slika

Церска битка у августу 1914. године била је прва победа савезничког оружја у Првом светском рату. Надмени Оскар Поћорек, командант Балканске војске Аустроугарске, био је сигуран у лако покоравање Србије, по којој ће „за две-три недеље прошетати”. Међутим, на Церу му је српски сељак-ратник опалио шамарчину која је зазвонила по целој Европи.
До тада ни савезници нису претерано рачунали са Србијом и њеном војском, надали су се да ће неко кратко време везати неколико дивизија, док не претрпи пораз. После Церске битке и Французи и Руси су у Србима видели велику помоћ, тим пре што ни њима на фронтовима нису цветале руже. Немци су преко Белгије потпуно неочекивано продрли у Француску, њихове претходнице биле су на 25 километара од Париза, влада је избегла у Бордо. Руси су брзо продрли у источну Пруску, па су на њих, поред немачких, упућене и трупе Аустроугарске, које су у Галицији отвориле други фронт. Французима би зато био спас, а Русима велика помоћ, када би српска војска наставила офанзиву преко Дрине и Саве, у гоњењу разбијених Аустроугара. Тиме би за себе везала одређене, не мале, снаге непријатеља које би, иначе, завршиле или на источном или на западном фронту.
Због тога је предузета дипломатска офанзива како би се Србија убедила у неопходност покрета преко Саве. Савезници, нарочито Французи, уобичајено су гледали само своје интересе, не узимајући у обзир чињеницу да је српска војска исцрпљена, да је имала доста губитака, јединице нису стигле ни да се попуне, а опремљеност је била далеко испод степена који је захтевала таква операција, поготову форсирање великих река Саве и Дрине.
Ипак, да би потврдила савезништво, Врховна команда одлучила је да пређе у офанзиву на север, преко Саве, у Срем.

Плава боја поља

Израђен је план по коме је Прва армија требало да, у ноћи 5. на 6. септембар, пређе Саву на потезу Ново Село–Скела, а у правцу сремског села Купинова.
Тимочка дивизија првог позива из састава Друге армије добила је задатак да пређе Саву у околини Сремске Митровице, по могућству освоји и утврди град, и од њега направи јак мостобран.
Заправо, ова дивизија требало је да демонстрира прелаз преко Саве, како би заварала непријатеља и одвукла пажњу од места главног прелаза Прве армије.
Дивизијар ђенерал Владимир Кондић је од команданта армије војводе Степе Степановића добио наређење да Тимочка дивизија мора да пређе Саву на потезу Чеврнтија–Легет, седам километара низводно од Мачванске Митровице. За то јој је на располагање стављен и целокупан „мостовни трен” Друге армије. Прелаз ваља извести у 1 сат после пола ноћи 6. септембра.
И све би било идеално да се нису појавиле врло озбиљне невоље. Прва је била сама река Сава, велика и широка вода, коју војска није познавала.
Други, можда још озбиљнији, било је стање мостовног трена (понтона), неисправног, разноликог порекла, старог, укратко, још пре рата виђеног за отпад и старо гвожђе. И тај и такав трен био је удаљен 40 километара од дивизије, која се налазила у селу Липолист, код Богатића.
Slika
Поред свега, ђенерал Кондић наређује усиљени марш на Саву, по топлом и спарном дану. Дивизијска колона се вукла и вијугала по прашини, лошим путевима, па је после неколико одмарања чело 13. пука „Хајдук Вељко” избило на десну обалу Саве, код Чеврнтије, 6. септембра, око 1:30.
Време одређено за почетак преласка реке већ је прошло, а дивизија никако да се окупи. Лоши знаци од самог почетка.
Тринаести пук се окупио тек око 2:30, а први чамци и понтони су у Саву спуштени тек око 5 ујутру, када је већ свануло. Чамци су били расушени, тонули су као секире, док је понтона било мало. Ипак, 13. пук одмах је почео са пребацивањем, колико год се могло. Како се већ разданило, аустроугарске патроле на другој обали опазиле су покрете српске војске, те су осуле ватру из све снаге. Пук је одговорио, па се неко време пушкарало. На нашој страни настала је пометња, тим пре што већина Тимочана у животу није видела толику воду, па им је само недостајало да неко пуца на њих као на стрелишту, док покушавају да пређу на полураспаднутим понтонима.
На срећу, Аустроугари су били малобројни, али су меци ипак погађали у месо. Рањеници су својом крвљу обележили прилаз чамцима. Једни су падали, други долазили на њихова места и веслали у сусрет непријатељској ватри. Када је неколико понтона са по двадесетак војника коначно прешло, растерали су Аустроугаре и коначно ступили на Легет. Кажу да се цело Легетско поље плавило од непријатеља у бекству.

Почетак катастрофе

До 9:50 пребачен је цео 13. пук, који је одмах образовао мостобран. До 12:30 пребачени су и други, па је на мостобрану било око 7.000 војника Тимочке дивизије. У току преподнева трупе је обишао и војвода Степа који је са ђенералом Кондићем прешао у Срем. Био је задовољан до тада постигнутим.
Превожење трупа преко реке је прекинуто, како би се приступило постављању понтонског моста. То је била кобна одлука и почетак катастрофе.
Вест да је српска војска прешла Саву и да напредује по Срему проширила се муњевитом брзином. Нико од Аустроугара то није очекивао, тим пре што су у Срему располагали знатним снагама, бар две дивизије, уз неколико самосталних пукова и неколико већих јединица ландштурма (јединица старијих годишта, последње одбрана, као наши трећепозивци).
Аустријска 29. дивизија управо се укрцавала у возове како би кренула на руски фронт. Тешко наоружање већ је било утоварено у вагоне, војници су се мотали около у очекивању поласка. Кад је стигла вест о српском нападу, све је врло брзо истоварено и бачено у борбу.
Да је прелазак Саве почео само дан или два касније, аустроугарска 29. дивизија била би далеко на путу ка Галицији. Али, није, па је Тимочка дивизија наспрам себе имала око 100.000 добро наоружаних и опремљених војника распоређених по Срему.
Почетак је колико толико био добар по српске јединице. Први је у борбу улетео аустроугарски 74. пук, смештен у Шашинцима, који је право с недељне мисе у јуришу истрчао из села ка Сремској Митровици. На брисаном простору сатрт је паљбом наше војске која их је чекала на мостобрану. Поље Легет у потпуности је освојено, и поново се плавило, овај пут од мртвих Аустроугара.
Српска војска држала је фронт, односно мостобран дужине 18 километара. Тако развучена, све је теже одолевала, поготово кад је непријатељ на њу бацио све што се мотало по Срему, а носило плаву униформу. Било их је много, па су на један српски батаљон наваљивала два пука.
Slika
Командант 13. пука „Хајдук Вељко”, пуковник Ристић, тражио је појачања са Чеврнтије, али то је било немогуће извести, пошто су понтони коришћени за прављење моста. Тај мост је већ одавно требало да буде готов, али није завршен, јер није било исправних пловила. Зато је пуковник Ристић резигнирано закључио: „Нити се трупе пребацују, нити се муниција шаље, нити се мост гради”.
Ускоро је стигло наређење да се заузму Шашинци, како би се 13. пук утврдио и обезбедио за ту ноћ. На несрећу, у Шашинцима је била цела 29. непријатељска дивизија, па је после крваве борбе по ободима села 13. пук био принуђен да се повуче. Додуше, неки делови успели су да се пробију до средишта села, али су брзо одбијени.

Белег непријатељу

Због недостатка муниције, штедео се сваки метак, док су Аустријанци стално довлачили нове пукове, а артиљерија је темељно преоравала српске положаје. Све јединице су се под борбом повлачиле ка оном недовршеном мосту. Није требало много да избије хаос, па се десило да се ватра отвори ка сопственој артиљеријској батерији која се у трку повлачила, зато што се команданту учинило да је у питању напад аустријске коњице.
Сви су јурили ка мосту који је у тим тренуцима значио спас. Недостајало је само мало да мост буде спојен, а онда су рањеници и батаљон из заштитнице моста под притиском непријатеља грунули на понтоне. Мост се под теретом сасвим распао, па се урлање топова измешало с крицима дављеника.
Један од највећих подвига целе битке десио се управо у том хаосу, када је лекар 13. пука Миливоје Петровић с војником Јаковом Нелихом преотео већ заробљену пуковску заставу и с њом препливао Саву. Погођен непријатељским плотунима, Нелих се удавио, док је доктор Петровић, иако рањен, успео да се домогне десне обале, са све заставом. За тај подвиг и спасавање части пука одликован је Карађорђевом звездом.
Разбијене јединице на левој обали некако су се окупиле, у покушају да направе било какав фронт. Са зебњом су чекали ноћ, све док негде око 22:30 непријатељ није кренуо у одлучујући напад, потпуно разнео десно крило, а главнину опколио. Неки су у паници нагрнули ка растуреном мосту, подавили се, а остали без иједног метка чекали зору. Предлагано је да се иде на бајонет, па шта буде, али се од тога одустало.
Коначно, у зору се појавио аустроугарски генерал Јозеф Шен и понудио часну предају, уз речи: „Ви сте ми нанели силне губитке. Од овог тренутка, ви сте заробљени као јунаци, на пољу части...”
Тако је пала последња одбрана Легета, а до тада је погинуло око 6500 храбрих Тимочана. Још за време рата Аустроугари су на Легету подигли крст с натписом: „Овде почива 800 непријатељских јунака из битке на Легету 6. 9. 1914. Митровица, 1917” .
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/pontoni-smrti
*Ова порука је за приватну, а не јавну употребу. Њена сврха/циљ/намера није вршење нити позивање на вршење кривичних или других кажњивих дела, већ упражњавање Уставом зајемчене слободе мисли, савести и говора.
Pohvale za post: 1
milos.tro
Korisnikov avatar
Expert
Postovi: 9393
Pridružio se: Uto Dec 24, 2013 11:42 pm
Pohvaljen: 12283
Pohvalio: 5329

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod milos.tro » Ned Sep 21, 2014 6:34 pm

Odgovor srpskog generala na austrougarski ultimatum da preda Beograd
21. septembar 2014. 10:03 · 4 komentara
http://www.vestinet.rs/u-fokusu/odgovor ... da-beograd

Slika
Odgovor na ultimatum
U prvim mesecima Prvog svetskog rata, baš negde ovih dana pre tačno jednog veka, Austrougarska vojska je poslala ultimatum odbrani Beograda tražeći bezuslovnu predaju. Odgovor koji je komandant odbrane srpske prestonice dao neprijateljima odjeknuo je ratnom Evropom.

Sledeću priču zabeležio je u svojoj knjizi „Sa srpskom vojskom” Anri Barbi francuski novinar i ratni dopisnik pariskog Žurnala sa srpskog ratišta za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.

Tokom celog septembra 1914. godine Beograd je bio pod jakom austrougarskom paljbom. Grad je bio potpuno razrušen, a šteta u svim delovima ogromna.

Ipak, Srbi su i dalje opstajali i odbijali predaju.

Tako je 22. septembra 1914. godine u popodnevnim časovima jedan izaslanik sa belom pregovaračkom zastavom prišao srpskim položajima kod Beograda.

Zapovednik austro-mađarskih snaga zemunskog regiona, general-major Gustav Golja poslao je pregovarača sa ultimatumom o predaji.

Evo šta je u njemu pisalo:

„Glavnom komandantu u Beogradu,

Kako biste spasli srpsku prestonicu od uništenja artiljerijskom vatrom, vi se pozivate na predaju grada.

Komandant najvišeg čina i njegov štab, kao i gradska uprava, treba da se, od sada pa za jedan sat, što znači pre šest sati ove večeri, pojave na peronu u Zemunu, smeštenom na Dunavu.

Gustav Golja, general-major

Napomena: U slučaju da prihvatate predaju, neka se na Kalemegdanu umesto srpskog istakne beli barjak.”

General Mihailo Živković, komandant odbrane Beograda primio je neprijateljskog izaslanika, saslušao depešu i na nju imao samo jedan kratak odgovor:

„Idi u p******* m*******“, rekao je besno.

„Što se mene tiče, neću se truditi da prevodim na francuski reč po reč taj odgovor, koliko kratak, toliko energičan, kojim je on savetovao austrijskom generalu da se „vrati u utrobu svoje majke“, zapisao je Barbi u svojoj knjizi dodajući da je general Živković nastavio da sipa druge psovke kojima je „srpski jezik obilno opskrbljen”.

Čim je neprijateljski pregovarač stigao do mađarske obale, general je naradio ponovno otvaranje vatre po neprijateljskim položajima i rat je nastavljen.

MihaIlo Živković bio je srpski general i ministar vojni. Po očevoj i majčinoj liniji bio je potomak Milenka Stojkovića i Hajduk Veljka Petrovića.

Završio je najviše vojne škole u Srbiji, a usavršavao se u Rusiji. Bio je ministar vojni Kraljevine Srbije 1908. i 1909. godine.

U Prvom svetskom ratu, 1914. godine bio je komandant Odbrane Beograda. Na čelu ove vojne formacije ostaje sve do povlačenja vojske na Krf, gde je ova komanda rasformirana 1916. godine.

Juna 1916, postavljen je za komandanta Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Rusiji. Po izbijanju revolucija u Rusiji, 1917. godine, korpus dobrovoljaca upućen je na Solunski front, a sa njima i Živković. Na putu se razboleo i morao da ostane u Parizu. Penzionisan je 1. juna 1918. godine.

Preminuo je 28. aprila 1930. godine.
Pohvale za post: 1
orion
Korisnikov avatar
Higher intermediate
Postovi: 1928
Pridružio se: Čet Sep 11, 2008 11:17 am
Lokacija: Beograd
Pohvaljen: 614
Pohvalio: 0

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod orion » Pon Sep 22, 2014 9:33 am

Злочини над цивилним становништвом

Током битке на Дрини, вођене од септембра до новембра 1914, изгинуо је велики број војника, али су почињени и масовни злочини над цивилним становништвом, посебно у Босни, Срему и Подрињу, о којима је „Политика” редовно извештавала


„На босанском ратишту непријатељ, где год да је приморан на повлачење испред наших трупа, убија све Србе и пали њихова села. У селу Санковићу наше су трупе нашле 22 леша, 20 мушких и два женска. Људи су унакажени, извађених очију...

Слична су зверства забележена и у другим селима.” Ова вест, објављена у „Политици” 25. септембра (12. септембра по јулијанском календару) 1914. године, само је један од описа ратних страхота које је тих дана бележио наш најстарији лист.

Нажалост, материјала је било више него довољно. Јер, осим злочина према цивилном становништву који су се догодили током Церске битке, а за које се, захваљујући Арчибалду Рајсу и другим извештачима, већ чуло изван граница Србије, септембра 1914. године десили су се и нови злочини, који нису заостајали за претходним.

Реч је о злочинима извршеним током битке на Дрини, вођене у периоду од 6. септембра до 11. новембра 1914. године. Иначе, битка на Дрини назив је за већи број борби вођених између Церске и Колубарске битке, на широком фронту који се протезао неколико стотина километара од Земуна и Срема, преко Подриња, до централне Босне и Сарајева.

Током ове битке српска војска је, на захтев савезника, да би ослабила притисак аустроугарских трупа на Источном фронту, форсирала Саву и Дрину. Тако је Прва српска армија ушла у Срем, а ужичка војска у источну Босну, где је, продирући преко Вишеграда и Рогатице, стигла близу Пала и спојила се с трупама црногорске војске, које су, после успешно изведених операција, пристигле из правца Фоче и Горажда.

Уследио је противнапад аустроугарске војске, посебно усмерен према Другој и Трећој српској армији, концентрисаним у Подрињу. Током ове офанзиве одиграла се и чувена битка на Мачковом камену, вођена од 19. до 22. септембра, позната и као Битка под облацима, у којој су обе стране имале велике губитке.

Српска војска, која је оскудевала у људству и муницији, посебно у артиљеријском наоружању, на крају је била принуђена на повлачење, и то прво према Ваљеву, а потом и на десну обалу Колубаре, што је ускоро био увод у Колубарску битку. Будући да исход битке на Дрини није био повољан за српску војску, о њој се мање зна него о Церској и Колубарској бици.

Иначе, у овој бици посебно је страдало цивилно становништво, и то са обе стране Дрине, како у Србији, тако и у Босни. Тако је „Политика” од 19/6. септембра у тексту на првој страни забележила следеће: „Продирући на аустријско земљиште, наша војска сазнаје свакога дана о нечувеним зверствима која аустријски војници и официри чине над нашим тамошњим живљем. Када је 64. пук Друге брдске бригаде пролазио кроз село Тушци у Босни командант Првог батаљона наредио је да се убију четири сељака и једно дете због тога што нису умели рећи да ли има српске војске у близини. Пошто су побијени један поручник опалио је на њих мртве још по један метак.”

Зато се у Србији, у страху од нових злочина, заједно са српском војском повлачило и цивилно становништво, па су малобројни путеви били закрчени људима, запрежним возилима и стоком.

Истовремено су, у домаћој и страној (савезничкој) штампи, бележени и анализирани злочини које су аустроугарски војници починили, посебно они из Мачве и Подриња.

Тако је „Политика” пренела опширан текст из листа „Журнал де Балкан”, у којем се, поред осталог, каже: „Већ месец дана топ грми. Београд и Земун су у рату. Али, ако и три рата нису могла укаљати част српске војске, којој чак и њени противници одају захвалност ових тридесет дана је довољно да обешчасте аустријску војску, да утисну на њену заставу печат подлости и да њене шефове ставе у исти род са друмским разбојницима.”

Ко су били починиоци ових злочина? Захваљујући истраживачима, посебно доктору Арчибалду Рајсу, као и потоњем раду историчара и разних државних комисија, данас се знају његови обриси, наредбодавци и приближан број жртава.

– Према подацима Арчибалда Рајса, током и после Церске битке, у Мачванском, Јадарском и Поцерском срезу убијено је 1.283, а нестало 554 цивила, и то већином жена, деце и стараца. Ваља напоменути да је Рајс, швајцарски прецизно, бележио само оно што је видео, тако да је број жртава вероватно био већи. Највећи злочини догодили су се у Прњавору, Лешници, Добрићу, Глушцима и другим селима, али и у самом Шапцу. Злочини који су се догодили у тамошњој цркви имали су и верски карактер и говорили о патолошкој мржњи коју су њихови починиоци гајили према нашем народу. Масовни злочини према Србима догодили су се и у прекодринским крајевима, посебно у Срему и Босни, и то после повлачења српске војске из тих области – објашњава историчар Милош Ковић, с Филозофског факултета у Београду.

Мотиви за ове злочине били су различити, али се међу њима, по речима нашег саговорника, издвајају: антисрпска пропаганда у Аустроугарској, посебно измишљање српских злочина у балканским ратовима, потцењивачко писање о Србима и Србији, као о примитивној земљи, којој је потребна „цивилизаторска мисија”, као и директна наређења на фронту, издата од стране претпостављених (официра), да се злочини изврше.

Томе свакако треба додати и најмрачније људске пориве, који у ратним ситуацијама и великим страдањима долазе до изражаја. Иначе, знају се и јединице чији су војници и официри на територији Србије починили ове злочине.

– Према Србији су из правца Дрине наступале Пета и Шеста, а из правца Саве Друга армија аустроугарске војске. Пету армију чинили су Осми – Прашки и Тринаести – Загребачко-славонски корпус, Шеста армија била је састављена од Петнаестог – Сарајевског и Шеснаестог – Дубровачког корпуса, док су Другу армију углавном чиниле трупе регрутоване на територији Мађарске. У Церској бици главне борбе примила је Пета, која се „прославила” злочинима у Мачви и Подрињу, а у Колубарској бици Шеста армија. Ваља напоменути и да се у саставу Петнаестог (Загребачко-славонског) корпуса Пете армије налазила и 42. „вражја” дивизија, којом је командовао Стјепан Саркотић. Ова дивизија била је „чувена” по најгорим злочинима, а Саркотић је, ваљда због тих својих „заслуга”, касније изабран за команданта Пете армије. Иначе, он се, током освајања Црне Горе, „прославио” рушењем Његошеве капеле на Ловћену, а после рата био је један од предводника екстремних хрватских организација из којих је касније настао усташки покрет. Стога можемо рећи и да злочини који су се догодили током Другог светског рата корен и претходницу, поред осталог, имају и у догађајима из 1914. године – истиче Милош Ковић.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/ ... om.sr.html
direktor
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 22317
Pridružio se: Pet Okt 10, 2008 2:07 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 8949
Pohvalio: 3419

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod direktor » Sre Sep 24, 2014 7:54 pm

Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Rajsova kuca vila dobro polje
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
Slika
*Ова порука је за приватну, а не јавну употребу. Њена сврха/циљ/намера није вршење нити позивање на вршење кривичних или других кажњивих дела, већ упражњавање Уставом зајемчене слободе мисли, савести и говора.
Pohvale za post: 1
Гага
Expert
Postovi: 8420
Pridružio se: Sre Dec 08, 2010 7:33 pm
Lokacija: Бежанијска коса
Kontakt:
Pohvaljen: 6530
Pohvalio: 12230

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod Гага » Sub Sep 27, 2014 4:00 am

Ужас, човеку да се окрене стомак кад нешто овако прочита. Још један од вербалних, али озбиљних напада на Србију.

SUPRUGA RIČARDA HOLBRUKA: Srbi su zločinci, Nikola Pašić je obučavao ubice Franca Ferdinanda!
- Franc Ferdinand je ubijen u terorističkoj misiji koja je planirana i za koju su teroristi obučeni u Beogradu. Obučio ih je čovek po imenu Nikola Pašić, nekrunisani kralj Srbije - tvrdi Kati Marton, supruga pokojnog američkog diplomate

http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1 ... ferdinanda


Lakrdija od istorije u Centru "Vudro Vilson": Supruga Ričarda Holbruka nazvala Srbe zločincima
Politika - I.D. | 25. 09. 2014. - 17:58h | Komentara: 102
U uglednom vašingtonskom institutu glavnim krivcima za izbijanje Prvog svetskog rata proglašeni su Srbi, dok je Nikola Pašić „lično obučavao ubice“.

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/497706/La ... zlocincima

Супруга Ричарда Холбрука: Срби и Руси криви за Први свјетски рат
25.09.2014 17:45 | Telegraf.rs
Вашингтон - У престижном вашингтонском институту "Вудро Вилсон" почетком мјесеца је одржана панел дискусија на тему "Први свјетски рат - О чему су мислили? Лекције којима нас је катастрофа научила".

http://www.glassrpske.com/novosti/svije ... 63770.html
Pohvale za post: 1
laki72
Expert
Postovi: 7119
Pridružio se: Sre Sep 07, 2011 11:56 am
Kontakt:
Pohvaljen: 5675
Pohvalio: 1642

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod laki72 » Ned Sep 28, 2014 11:31 pm

Pa svakom ko je makar malo 'pazio na casu' je jasno da se istorija zadnjih godina prekraja.
"Istoriju pisu pobednici" - staro je pravilo, a mi smo na zalost u drugoj polovini 20. veka, a posebno zadnjih 20 godina postatali veliki gubitnici.
Mozemo mi da se ljutimo koliko hocemo, ako uskoro nesto ne preduzmemo da se promeni trend gubitnistva, nasa deca i unucad ce prihvatati ovakve stavove kao istinite, poput nas koji smo prihvatili od zapada nametnut stav da su Milosevic i ekipa oko njega jedini i iskljucivi krivci za svo zlo koje se desilo 90-tih
relja
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 11009
Pridružio se: Sre Dec 13, 2006 3:44 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 3324
Pohvalio: 1370

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod relja » Pet Okt 24, 2014 7:51 am

http://www.b92.net/info/vesti/index.php ... _id=915351

Društvo | petak 24.10.2014 | 07:24
Osuđenici će pošumljavati Srbiju
Izvor: Tanjug

Beograd -- Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Srbijašume i Šumarski fakultet potpisaće Sporazum o saradnji, koji predviđa angažovanje osuđenika na sađenju sadnica.

Predviđeno je sađenje 1,3 miliona sadnica u Srbiji u znak sećanja na žrtve Prvog svetskog rata.

Kako se navodi u saopštenju, potpisivanjem sporazuma biće započet projekat "Jedno drvo za jednog ratnika", čiji je cilj angažovanje osuđenika iz sistema Uprave za izvršenje krivičnih sankcija na pošumljavanju površina u sistemu gazdovanja Srbijašuma.

"Imajući u vidu istorijski kontekst predviđeno je da projekat traje četiri godine, da se u znak sećanja na žrtve Prvog svetskog rata posadi 1,3 miliona sadnica na teritoriji Srbije, sa posebnim akcentom na istorijski značajnim lokacijama", navodi se u saopštenju.

Sporazum će potpisati direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović, zamenik direktora "Srbijašuma" Igor Braunović i prodekan Šumarskog fakulteta Zdravko Popović, u prostorijama Srbijašuma u 12 sati.
"Čovečuljci sa logaritmarima i računarima će naslediti zemlju." "Feniksov let" , 1965. g

Slika
Гага
Expert
Postovi: 8420
Pridružio se: Sre Dec 08, 2010 7:33 pm
Lokacija: Бежанијска коса
Kontakt:
Pohvaljen: 6530
Pohvalio: 12230

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod Гага » Ned Okt 26, 2014 1:42 am

Значи ипак ће се остварити та добра замисао од прошле године, да осуђеници (наравно не сви) имају ткз. "друштвено користан рад"
Pohvale za post: 1
relja
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 11009
Pridružio se: Sre Dec 13, 2006 3:44 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 3324
Pohvalio: 1370

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod relja » Ned Okt 26, 2014 9:43 am

Meni se ideja dopada, šuma i zelenila nikad dovoljno.
Uostalom, okoreli kriminalci i ovako preziru pošten rad, a ko se pokajao ili samo jednom napravio grešku u životu i zaslužuje da mu se pruži šansa da mu brže prolazi vreme.

Jedino se nadam da neće biti mućki oko javnih nabavki (u ovoj zemlji uvek izvesno)...
"Čovečuljci sa logaritmarima i računarima će naslediti zemlju." "Feniksov let" , 1965. g

Slika
direktor
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 22317
Pridružio se: Pet Okt 10, 2008 2:07 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 8949
Pohvalio: 3419

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod direktor » Uto Nov 11, 2014 4:02 am

Na danasnji dan okoncan je prvi sv rat povodom toga pocasna paljba sa savske terase kalemgdanskog parka
Primirije je stupilo na snagu 11 dana 11 mjeseca u 11 casova
Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika
*Ова порука је за приватну, а не јавну употребу. Њена сврха/циљ/намера није вршење нити позивање на вршење кривичних или других кажњивих дела, већ упражњавање Уставом зајемчене слободе мисли, савести и говора.
Pohvale za post: 2
direktor
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 22317
Pridružio se: Pet Okt 10, 2008 2:07 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 8949
Pohvalio: 3419

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod direktor » Uto Nov 11, 2014 9:39 pm

Slika

Slika

inace samo je politka objavila cvijet natalijna ramonda
*Ова порука је за приватну, а не јавну употребу. Њена сврха/циљ/намера није вршење нити позивање на вршење кривичних или других кажњивих дела, већ упражњавање Уставом зајемчене слободе мисли, савести и говора.
relja
Korisnikov avatar
Professional
Postovi: 11009
Pridružio se: Sre Dec 13, 2006 3:44 pm
Kontakt:
Pohvaljen: 3324
Pohvalio: 1370

Re: 1914. - 2014. 100 година Првог светског рата

Postod relja » Uto Nov 11, 2014 11:12 pm

Ove zastave su okačene kao vešeraj...
"Čovečuljci sa logaritmarima i računarima će naslediti zemlju." "Feniksov let" , 1965. g

Slika

Povratak na “Relax”

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gosta