Postod Bender Rodriguez » Uto Jan 29, 2019 1:17 pm
Nije tako jednostavno. Danas kad god se povede priča o automatizaciji ljudi povlače paralelu sa industrijskom revolucijom i tadašnjim uvođenjem mašina. Ali nije isto. Zato što tempo stvaranja novih poslova i prilagođavanja ljudi novoj situaciji ne stiže da isprati tempo automatizacije odnosno ukidanja poslova.
Kad se desila ind. revolucija, ljudi su se lako prešaltali na nove poslove. Ko je do juče čekićem čukao brod, lako je mogao da se obuči da rukuje mašinom koja će da čuka umesto njega. Namesti, pripremi, čukaj, ponovi. Ko je u 20. veku koristio volovsku zapregu, mogao je, uz relativno mali napor, da se obuči da obavlja to na traktoru. Zato što sve to spada u neke domene mehanike, motornih sposobnosti i osnovnu logiku. U u vreme tadašnjih tranzicija, nije se očekivalo od radnika da razume svu nauku iza toga. Zato što su i same mašine i poslovi, iako automatizovani, bili prilično rudimentarni i jednostavni.
A uporedimo to sa današnjom situacijom. Imaš u fabrici npr 200 radnika koji su do juče ručno nešto pravili. Fabrika kupi 20 mašina koje ih učine viškom. Otvori se mesta za 20 programera tih mašina.
Prvi problem za ovih 200 radnika: oni su fizički radnici, tehničari mehanike, a za rukovanje tim mašinama potreban je programer. Znači ako iko od tih 200 želi da barem proba da zadrži svoj posao, on mora da se iz fizičkog radnika transformiše u programera. A to uopšte nije jednostavno, i teško da neko to može da uradi za period koliko je fabrika spremna da sačeka (dva meseca u vrh glave)
Drugi problem: otvorilo se 20 mesta, a njih 200. Znači sve i da fabrika ''da prednost'' tim svojim ljudima u konkursu za te poslove, i sve da svih 20 uspe da se prekvalifikuje, šta ćemo sa ostalih 180? Preći će u drugu fabriku da rade isti posao? Pa, ne baš, to će ići sve teže. Jer će i druge fabrike kad tad da automatizuju sve što mogu.
I onda se dešava da se na svako jedno otvoreno mesto zatvara u proseku 100 postojećih. Što je samo po sebi ogroman problem. A da stvar bude još gora, populacija planete raste bato ko nikad pre. To je recept za katastrofu. I to jednu naspram koje će Drugi svetski rat izgledati smešno.
Da kažem za kraj da je velika zaludnost očekivati od celog sveta da se preko noći prilagodi novom programerskom dobu. Prvo, neće u budućnosti biti toliko poslova pa da postoji potreba za 8 milijardi radnika. A drugo, sam čin prekvalifikacije je kompleksan. Biti informatički pismen je jedna stvar. Biti programer je sasvim druga. Ljudi su kao rasa do pre 70 godina zarad posla baratali osnovnim logičkim principima i uglavnom mehaničkim veštinama. Svega tri generacije kasnije, od njih se očekuje da prirodno računaju binarno, da barataju assemblerima, da razmišljaju u vidu for, if i while-ova, da misli pretaču u sintakse i da sve to rade kao da su se tako rodili. To je nemoguće. Nemoguće i za pet generacija, a kamoli za dve.
A sve to zbog čega? Zato što imamo kompanije koje bi da povećaju profit sa 50 miliona mesečno na 51, zato što imamo ljude koji tvrde da ako u saobraćaju nema ljudi nema ni problema (Josif Staljin likes this), i zato što imamo generacije odrasle na Sci fi filmovima i romanima koji su zapravo pisani kao upozorenje, a ljudi ih umesto toga prihvatili kao najavu prelepe budućnosti. A budućnost ne može biti neizvesnija. Najblaže rečeno.
Sačuvajmo okretnicu i pumpu na Crvenom krstu u Beogradu.
