Velegradske priče
"Sava centar" stvoren na zadnjem sedištu aviona
Objekat A monumentalnog zdanja, podignut za jedanaest meseci, oduševio u junu 1977. godine sve učesnike Konferencije o evropskoj bezbednosti
Političari, privrednici i umetnici najvišeg ranga bili gosti "Sava centra"
Pade mi kamen sa srca. Uhhh, konačno reših i to pitanje koje me godinama nagrizalo – da je velelepno zdanje "Sava centra" izgrađeno parama iz Republičkog penzionog fonda. U ponedeljak, 14. maja, na tridesetogodišnjicu postojanja ove ustanove, iz usta Živorada Kovačevića, nekadašnjeg predsednika Skupštine grada, a na promociji čudesne monografije "Sava centar – hrabrost i avantura" autora Miloja Popovića Kavaje, čuo sam da je monumentalni kongresni centar u Novom Beogradu podignut isključivo parama grada. Da ne grešimo dušu, neki dinar je dala federacija, ali je to bila sića u poređenju sa vrednošću objekta.
Tog dana iz knjige Miloja Popovića Kavaje, za koju se on potrudio da nikako ne bude dosadna, bežeći od monografskih šablona, saznadoh i da je izgradnja "Sava centra" bila istinska avantura, pa znajući ona vremena i običaje, ljudi koji su bili najviše uključeni u podizanje prelepog zdanja na levoj obali Save ispadoše, boga ti ljubim, što bi rekao drug "čim prije", pravi pravcati heroji.
Tito se beše vratio iz Helsinkija, gde u leto 1975. godine bi održana Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS), uz prisustvo 35 šefova država, vlada i mnogih ministara. Doživotni predsednik SFRJ tada preuze obavezu da sledeći skup ovog tela bude održan u Beogradu u junu 1977. godine.
Seća se Živorad Kovačević da mu je jednog februarskog dana 1976. godine u kancelariju došao Lazar Mojsov, savezni sekretar za inostrane poslove, i saopštio da je Beograd domaćin sledećeg zasedanja KEBS-a. Da, hvala na priznanju, ali gde konferenciju održati? U hali "Pionir" ili u Domu sindikata? Ta, nemojte, molim vas, nisu šefovi država estradne ili košarkaške zvezde da u tim prostorima drže koncerte i postižu "trojke". Baš zato što bi Beograd morao da ima pravi kongresni centar, eto prilike i povoda da se tako nešto napravi. I to, ohoho, za najviše petnaest meseci.
Predsednik Kovačević je pozvao arhitektu Stojana Maksimovića, šefa projektnog biroa u Zavodu za izgradnju grada, koji mu zaista nije kum, i objasni mu šta se od njega traži. Maksimović je ponudu prihvatio pod uslovom da ima odrešene ruke u svemu. Pošto više nije bilo vremena za gubljenje, arhitekta Maksimović je stavljen u karantin u gostinskoj kući na Dedinju, gde mu je sve bilo na raspolaganju. Mesec dana je Stole smišljao i smišljao izgled budućeg kongresnog centra. Kovačević mu je, videći da rad na projektu teško ide, predložio da sedne u avion i obiđe sve poznatije kongresne centre u svetu. Možda mu se na tom putu rodi neka ideja.
I krene arhitekta Maksimović da trčkara po svetu. Od jednog kongresnog centra do drugog. E, sad, mnogima će ovo delovati neozbiljno, ali kada se zna da su se mnoga najveća dela u umetnosti stvorila za jedan čas, jednu noć ili jedan mesec, biće im mnogo lakše. Vraćajući se "boingom 707" iz Helsinkija, gde je posetio i Finlandiju, zgradu u kojoj je održan prethodni KEBS, svedoci kažu, Maksimović je u jednom momentu naglo ustao sa svog sedišta u prednjem delu i odjurio ka repu aviona. Na zadnjem sedištu je, kao u magnovenju, počeo da crta konture budućeg zdanja na obali Save. Tada je stvorena osnova idejnog projekta za zdanje (objekat A) dugačko 250, a široko 80 metara, sa 7.200 kvadrata staklene površine i 850 vrata.
Čitajući Milojevu uzbudljivu knjigu, vratih se i ja kroz sećanje u Helsinki, krajem oktobra 1976. godine, gde sam boravio dva dana, samo nekoliko meseci posle Stojana Maksimovića i njegovog tima. Sinulo mi je da je arhitekta svoje genijalno rešenje već imao u glavi, još na ostrvu Tapiola, u okolini Helsinkija, kad je ugledao stakleno zdanje Politehničke akademije. Tu se, verujem, pojavio zametak potonjeg "Sava centra".
I radovi su krenuli uz angažovanje hiljade i hiljade radnika. Objekat A je bio završen za 11 meseci. Nečuveno! Podvig nad podvizima! I evo maršala Tita gde 14. maja 1977. godine, oduševljen izgledom, kvalitetom i brzinom građenja, čestita projektantu i izvođačima radova.
Tito je pošao u obilazak zdanja. U jednoj od brojnih sala, Jovanka Broz dobacuje predsedniku države: "Gledaj, Tito, ove cevi, one mi nešto čudno deluju!". Tito joj, ni pet, ni devet, kaže: "Ne razumeš se ti u to, to je nova industrijska arhitektura!"
Kad je trebalo da se do juna 1978. godine završi i objekat B, Živorad Kovačević je opet otišao kod Tita, čijim je spominjanjem svim kritičarima zatvarao usta, i rekao mu, odgovarajući na njegovo pitanje koliko će tu biti mesta, da oni grade kongresnu dvoranu sa najviše dve hiljade. "Bez četiri, pet hiljada nema ništa!"
On je znao sve što se dešava na gradilištu koje je vrvelo od radnika Službe državne bezbednosti. Kao za inat, baš na Dan bezbednosti, 13. maja 1978. godine, na kupoli Velike dvorane izbio je požar. Tito je našao Kovačevića u Dubrovniku, na nekoj međunarodnoj konferenciji i pitao ga šta se to događa na "Sava centru". "Sve je pod kontrolom", odgovorio mu je predsednik grada. U junu 1978. godine, prilikom otvaranja objekta B, Tita su iz bezbednosnih razloga, jer su radovi još bili u toku, vozili specijalnim liftom "na ručni pogon", što je njega kao metalca iznenadilo da tako nešto postoji.
U knjizi "Sava centar – hrabrost i avantura" Popović slikovito, duhovito i često sa ironijom i samoironijom opisuje kadrovske kombinacije koje su se sklapale, sve dok krajem aprila 1978. nije postavljen za prvog generalnog direktora ovog zdanja i tu ostao sedam godina. To mesto su svi svakome obećavali. Tako je neko i našem kolegi Pavlu Lukaču, poznatom spoljnopolitičkom peru "Politike Ekspresa", a kasnije i predstavniku Turističkog saveza Jugoslavije u Njujorku, neko obećao tu funkciju na kojoj bi mu svi zavideli.
"Vrlo sposoban i okretan, zbog "Sava centra" zamalo nije nagrabusio. Evo kako. Da bi izvidio situaciju oko svih tih govorkanja, zaputio se (Lukač) jedne nedelje, i to oko podne, u "Sava centar". Vodio je sa sobom, kao nekog zaštitnika i prijatelja, čuvenog novinara "Politike" Miroslava Radojčića. Rekao je da želi da poseti i obiđe Centar, nesmotreno izjavivši da je on direktor, ili tako nešto. Odmah su proradili specijalci, u stilu "Ovde Orao, daj mi Galeba". Odgovor da direktor "Sava centra" još nije postavljen i da je moguće da se radi o nekim sumnjivim tipovima brzo je stigao. Ko zna, možda i o stranim agentima i provokatorima (obojica su nosili uvek leptir mašne). KEBS je još trajao, pa je bezbednost bila na visokom stepenu, kao da je ratna opasnost. Dežurnim policajcima i obezbeđenju nije trebalo mnogo dodatnih objašnjenja. Lukač i Radojčić su se brzo našli u Gradskom SUP-u u Ulici 29. novembar. Uzaludna su im bila objašnjenja ko su i šta su, i pozivanje na Živorada Kovačevića, predsednika grada, koji je na njihovu nesreću bio na izletu, i vraćao se kasno posle podne... Tek kada se Kovačević vratio, sve je razjašnjeno, pa su nesuđeni direktor i njegov kolega pušteni na slobodu", piše, između ostalog, Miloje Popović Kavaja u svojoj knjizi.
Za trideset godina postojanja u "Sava centru" je održano više od 8.000 domaćih i međunarodnih skupova i manifestacija, sa 1.600.000 učesnika, kao i 20.000 kulturnih manifestacija i programa sa 10.000.000 posetilaca.
Ferid Mujezinović
objavljeno: 18.05.2007.
