Цела ова прича о осигурању је потпуно passe. Ако некоме не одговара, не мора да вози, или може да се расправи са својим послодавцем или Скупштином града, или може да покрене јавну расправу на ту тему. Ништа од тога не значи да ми као путници треба да се возимо у возилу са поломљеним стаклима или да неко ко то слика треба да добије по носу.
П.С. Тотално не верујем у причу да, ако осигурање плати за стакло, онда толико више мора да се плати у наредној рати. То тотално не може да буде тачно. Оно што вероватно јесте случај јесте да рата за осигурање порасте, или да постоји одређени фиксни износ, нека врста партиципације, која мора да се плати као учешће у штети. То је нормалан трошак пословања који је у крајњој линији део цене карте. Када ја ”валидирам” Бус плус за 60 динара, део те цене, рецимо да лупим 0,06 динара је моје учешће у кумулативном трошку поправљања стакала. Тај износ у првој инстанци иде у џеп превознику, али је наравно идеја да ће од тога бити исплаћена повремена штета. Али не, брдски бизнисмен хоће да задржи у џепу 0,06 динара (пута икс хиљада ”валидирања”) а да када се стакло сломи шиканира путнике, свог запосленог (возача), Филипа и генерално остатак света. Ако је тако, то није у реду, и о тој врсти шиканирања запослени треба да обавести надлеже у градској управи.
Што нас наравно на крају приче доводи до кључа проблема, а то је да су сви увезани преко мита и процената (јер Ћурдић и Луи и шефови по ГСП-у и остали нису само мали предузетници који продају лимунаду него вероватно нечији зетови и свекрови), и да наш проблем нису ни Бус плус ни поломљена стакла него фундаментално корумпиран систем који се мора мењати почевши од судства. Али то не значи да мали човек нема право да се брани и да покушава да огољава и поправља трули систем колико може!
