Stari Sajam i naselje Staro sajmište

[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=441104#p441104:1hqu1wl2 je napisao(la):

Dejan011 » 19 Mar 2017 09:21 pm[/url]":1hqu1wl2]

ја заступам прогресивну, слободарску, демократску традицију српске парламентарне монархије.

Kliknite za proširenje...

Ta tradicija ne postoji nigde osim u mitovima i legendama. Monarhija je bila podjednako surova i diktatorski nastrojena kao i komunistički režim, s obzirom da je poznato na koji način su Karađorđevići došli na vlast.

Kliknite za proširenje...

[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=434159#p434159:amo8mkkj je napisao(la):

Вожд » 17 Feb 2017 09:44 pm[/url]":amo8mkkj]Аутономија за Музеј Холокауста

У току измене радне верзије закона о меморијалу на београдском Старом сајмишту. Јеврејска заједница предложила самосталност у оквиру комплекса

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%8 ... 1%82%D0%B0

Kliknite za proširenje...

Haris Dajč za NEWSWEEK: ​Staro sajmište u trouglu zaborava, nepoštovanja i birokratskih sporenja

Neophodno je da sami budemo odgovorni za budući muzej holokausta, stoga smo zahtevali da imamo potpunu samostalnost kao pravno lice koje se upisuje u odgovarajući državni registar

Оdnos društva prema prostoru Sajmišta najbolje se može razumeti ako sagledamo sadašnji izgled datog prostora. Imovinskopravni poslovi su nalik Augijevim štalama - pored divljih naselja, različitih radionica, vulkanizerskih radnji, teretana, privatnih škola, tu je i niz ugostiteljskih objekata, od kojih se jedan nalazi u nekadašnjoj logorskoj mrtvačnici (Turski paviljon), što je najbolja slika toga koliko nam je Staro sajmište važno.

Holokaust u Srbiji se može podeliti na dve faze. U prvoj je uništeno celokupno muško jevrejsko stanovništo, na lokaciji Topovskih šupa u blizini Autokomande, od početka jula do decembra 1941. godine. U drugoj fazi izvršeno je interniranje žena, dece i starijeg stanovništa u Jevrejski logor Zemun na beogradskom Sajmištu, a zatim su ubijeni.

Nekadašnji prostor koji je bio ogledalo savremenog predratnog Beograda pretvoren je u Judenlager Semlin (1941-1942) i postao konačno odredište skoro polovine ubijenih Jevreja sa područja okupirane Srbije u Drugom svetskom ratu. Od oko 15.000 ubijenih Jevreja gotovo polovina je stradala na Sajmištu.

Jevreji koji su ušli u "kamion-dušegupku" na Sajmištu nikada više nisu videli svoje stvari. Do trenutka kada bi gasni kamion stigao do svoje destinacije u Jajincima, Jevreji, koji su u nekim nemačkim dokumentima označavani kao "tovar", već su bili uveliko mrtvi. Izmedu 19. marta i 10. maja 1942. Gec i Mejer, praćeni komandantom logora Herbertom Androferom, vozili su od Sajmišta do Jajinaca i nazad između 65 i 70 puta, usmrtivši pritom oko 6.300 Jevreja. Od skoro 7.000 Jevreja zatočenih na Sajmištu, manje od 50 žena je preživelo. Pored Jevreja, u logor su bili internirani i Romi.

Nakon što su svi Jevreji logoraši bili ubijeni, koncentracioni logor na Sajmištu promenio je namenu. Prestao je da bude Judenlager i postao Anhaltelager – Prihvatni logor Zemun (1942-1944) za političke zatvorenike, to jest komuniste, zarobljene partizane, prinudne radnike, kao i grčke, italijanske i albanske partizane, od kojih je većina kasnije deportovana u druge nacističke ili manje radne logore u centralnoj Srbiji.

Prema sačuvanim istorijskim izvorima, u Prihvatni logor Zemun dovedeno je oko 32.000 zatočenika, oba pola, svih godina starosti, uglavnom Srba, ali i Jevreja, Hrvata, muslimana, Grka, Albanaca i drugih. U logoru je život izgubilo blizu 11.000 zatvorenika.
Promene do kojih je došlo nakon formiranja Komisije za programsko uređenje Starog sajmišta 2014. značajne su budući da se njenim delovanjem uspešno započelo sa rešavanjem barem dela imovinskopravnih pitanja ovog prostora. Većina umetnika je bila zadovoljna ponuđenim opcijama, bar kako smo obaveštani na sednicama Komisije.

Stoga je vrlo važno odvojiti rad Komisije i Radne grupe za pisanje zakona o Starom sajmištu (zakon o Ustanovi spomen-žrtve). Zahvaljujući radu gradske komisije smo i došli do toga da se republičkim zakonom Sajmište proglašava za „prostorno kulturno-istorijsku celinu“, što je jedina sigurna brana tome da ovaj prostor postane lokacija za „zabavno-komercijalne“ sadržaje.

Dok su u radu Komisije učestvovali i članovi jevrejskih opština Beograd i Zemun, to nije slučaj sa Radnom grupom koja je krojila pomenuti zakon. Pored toga, nikad nismo saznali ko je zapravo bio tvorac zakona tokom čijeg nastanka ni jedan jedini put nije, bio, čak ni o stvarima koje se direktno odnose na Jevreje, konsultovan niko iz jevrejske zajednice.

Najprecizniju kritiku zakona o Ustanovi somen-žrtve dao je Jovan Bajford (Peščanik, 11. 2. 2017), Završetak članka je veoma značajan za razumevanje kontinuiteta problema sa kojima se suočavamo na Starom sajmištu.

On upozorava da bi usvajanjem sadašnjeg nacrta navedenog zakona u Srbiji bila institucionalizovana višedecenijska praksa da se Holokaust marginalizuje i posmatra isključivo kao deo istorije jevrejske zajednice, a ne kao neotuđivi deo istorije Srbije.

Na suštinske greške koje su pisci zakona napravili već u preambuli ukazao je Filip David u pismu kojim se obratio članovima naše zajednice: “Stradanja Jevreja u Drugom svetskom ratu prema donetim rasnim zakonima svodila su se na organizovano i masovno uništenje Jevreja ma gde se nalazili, a to je sasvim različito od formulacija u preambuli zakona. Preambula mora detaljnije objasniti položaj Jevreja i njihovo stradanje u okupiranoj Srbiji... Jednog dana se može dogoditi da se u takvom zamiljišljenom memorijalnom centru kao navodne žrtve nađu i Milan Nedić i Dimitrije Ljotić i ko zna još ko.”

Jevrejska zajednica ne može dopustiti da bude izopštena iz istorije ovog mesta. Svestan svoje odgovornosti ukoliko ne reaguje, Savez jevrejskih opština Srbije (SJOS) formirao je 12.februara 2017. Radnu grupu za Staro Sajmište čiji sam koordinator, te je sa svojim stavovima upoznao Gradsku komisiju, kao i autore datog zakona. Pomenuta Radna grupa SJOS smatra da zakon o Ustanovi spomen-žrtve ne sme biti upotrebljavan u dnevnopolitičke svrhe niti obrazloženja za donošenje ovakvog zakona smeju da trpe netačnost ili lošu interpretaciju i u jednom delu, imajući u vidu pre svega žrtve u Judenlager Semlinu, a potom i žrtve tranzitnog logora za sve Srbe, Rome, pripadnike drugih naroda, antifašiste i druge stradalnike koji su izgubili živote uz najveće muke na tom prostoru.

Neophodno je da sami budemo odgovorni za budući muzej Holokausta, stoga smo zahtevali da imamo potpunu samostalnost kao pravno lice koje se upisuje u odgovarajući državni registar. Muzej Holokausta bi imao upravnika kojeg postavlja Savez jevrejskih opština Srbije, Upravni i Nadzorni odbor, čije članove bi, pored Saveza jevrejskih opština Srbije, imenovala i Vlada Republike Srbije i World Jewish Congress.

Pitanje Starog sajmišta je pitanje identiteta i opstanka jevrejske zajednice u Beogradu i Srbiji. Naši preci su ubijeni, prognani, izgubili su pravo na državljanstvo, imovinu i dostojanstvo u periodu od 1941. Neophodno je sačuvati sećanje na stradale, postaviti bar kamen na zid koji bi stajao na prostoru nekadašnjeg logora.

Za jevrejsku zajednicu, Sajmište nije samo pitanje identiteta već smatramo da je povezano i sa pitanjem rehabilitacije kvislinškog predsednika “Vlade narodnog spasa” generala Milana Đ. Nedića. Naša zajednica ima odgovornost prema svojim članovima, građanima Srbije, institucijama Republike i međunarodnoj jevrejskoj zajednici, prema rešavanju pitanja Nedićeve rehabilitacije, zato smo se i uključili u sudski postupak rehabilitacije. Jevrejska opština Beograd se obratila sudu preko advokata Zorana Naumovića kao organizacija koja poseduje dokaze koji su argumenti protiv rehabilitacije Milana Nedića. Sud je, međutim, pogrešno protumačio naš zahtev kao zahtev za mešanje u sam postupak. Uložili smo blagovremeno žalbu na takvu nezakonitu odluku te se nadam da će ona biti ukinuta odlukom više instance.

Nedić i njegova “Vlada narodnog spasa” direktno su učestvovali u oduzimanju jevrejske nepokretne imovine, kao i u identifikaciji i hapšenju Jevreja na teritoriji okupirane Srbije. Žene, deca i starci koji su bili odvedeni u logor Sajmište nisu mogli da se nađu na svom konačnom odredištu bez veoma dobre saradnje Nedićevih službi i nacističke Nemačke. Do sada je Nedić već prošao javnu - nezvaničnu, ali i istoriografsku rehabilitaciju. Taj proces je tekao uporedo sa raspadom Jugoslavije, a ubrzanje je usledilo u prethodnoj deceniji preko razgranate propagande: od publicistike i beletristike, naučnih radova do televizijskih reportaža.

Tim procesom stavljeni smo u šizofrenu situaciju budući da na taj način deo javnosti želi da Srbiju svrsta na gubitničku stranu u Drugom svetskom ratu. Naime proces rehabilitacije jedino može voditi negaciji pobede antifašizma. To nisu nepoznati procesi. Njih možemo pratiti i u Ukrajini sa rehabilitacijom Stejpana Bandere, kojeg je, tada odlazeći predsednik Ukrajine, Viktor Juščenko proglasio za heroja januara 2010.

Država je preko Zakona o restituciji jevrejske imovine bez naslednika (februar 2016) indirektno potvrdila odgovornost Nedićeve vlade u Holokaustu.

Tako je, istovremeno, Srbija donela jedinstven zakon među nekadašnjim socijalističkim zemljama, o čijim pozitivnim posledicama tek u poslednje vreme možemo saznati više iz medija. U Srbiji u isto vreme imamo jedan od najnaprednijih evropskih zakona o restituciji, koji se uzima kao potencijalni model za članice Evropske unije koje još nisu uredile pitanje jevrejske imovine oduzete kao posledice Holokausta, dok se preko slučaja Nedić ograđujemo od onog čime bi se svaka evropska država mogla ponositi.

Zahvaljujući uspešnoj primeni tog zakona o restituciji, uz savestan rad Agencije za restituciju i drugih državnih institucija, onemogućen je povraćaj nepokretne imovine oduzete od Jevreja naslednicima onih aktera koji su je protivpravno stekli tokom okupacije. Kuriozitet predstavlja podatak da je sadašnji direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić početkom 2000. kao gradski pravobranilac upravo započeo borbu protiv daljeg skrnavljenja Starog sajmišta rešavanjem imovinskopravnih pitanja u korist Grada i suzbijanjem folk-komercijalnog sadržaja, koji je tada bujao na tom prostoru.

Siguran sam da, i pored postupka rehabilitacije Nedića koji pravosuđe u Srbiji sprovodi, Vlada Srbije, koja je donošenjem Zakona o restituciji jevrejske imovine bez naslednika pokazala svoje evropske antifističke principe, na kojima je i formirana posleratna demokratska Evropa, neće dopustiti njegovu rehabilitaciju.

U klimi u kojoj dobar deo građana nije svestan toga da se Holokaust u Srbiji dogodio, i smatra da su Jevreji posebno povlašćeni zakonom koji nakon preko 70 godina ispravlja deo katastrofalnih posledica Holokausta, doneti takav zakon predstavlja hrabrost, stoga verujem da Nacrt zakona o Sajmištu koji sad imamo nećemo videti u ovom obliku u skupštinskoj proceduri.

Kliknite za proširenje...

Sporni zakon o Starom sajmištu

U decembru 2016. godine je objavljena vest da je u pripremi zakon kojim će prostor nekadašnjeg nacističkog logora Sajmište u Beogradu biti trajno zaštićen, tako što će na njemu biti izgrađen spomen kompleks posvećen žrtvama genocida, okupacije i ratnih zločina. U pitanju je Zakon o Ustanovi spomen-žrtve, čiji je predlog Vlada Republike Srbije nedavno podnela na razmatranje i usvajanje republičkom parlamentu. Predlog je već podržan od strane predsednika Tomislava Nikolića.

U javnosti je ovaj zakon predstavljen kao značajan događaj, kao „prvi korak ka obeležavanju poslednjeg neobeleženog velikog logora u Evropi“ i najava kraja dugogodišnjeg nemarnog odnosa prema ovom istorijski važnom mestu stradanja.

Međutim, sam predlog zakona koji će se uskoro naći u parlamentu ostavlja malo prostora za optimizam i nadu da će najveći logor u okupiranoj Srbiji zaista konačno dobiti dostojno spomen obeležje. Naime, Ustanova spomen-žrtve kakva je zamišljena ovim zakonom predstavlja kontinuitet sa spornom politikom sećanja na Sajmište, onom koja je obeležila poslednjih sedam decenija, a sam tekst zakona sadrži brojne problematične, ideološki obojene interpretacije istorije ovog mesta i njegove simbolike.

Pre nego što se osvrnem na sporna mesta u predlogu zakona, ukazujem i na jedan njegov pozitivan aspekat. Novim republičkim zakonom Sajmište se proglašava za „prostorno kulturno-istorijsku celinu“ i „područje posebne namene“, što treba da osujeti planove onih koji su poslednjih decenija u Sajmištu videli pre svega ekskluzivnu lokaciju, mesto za „strane investicije“ i „komercijalne sadržaje“. Međutim, problem Sajmišta nikada nije bio samo uređenje njegovog fizičkog prostora, nego pre svega to šta na tom mestu treba da bude glavni objekat sećanja. U onome „šta“ leže glavne mane predloga novog zakona na koje zelim da ukažem.

Prvo, u zakonu se Sajmište pominje isključivo kao lokalitet na kome će se nalaziti Ustanova spomen-žrtve. Sajmište, navodi se u Članu 1, mesto je koje zbog svog „značenja uzvišene tragike“ među Srbima, Jevrejima i Romima predstavlja adekvatan prostor za „ispunjavanje trajnog pamćenja i spomena pravednih i herojskih žrtava genocida, okupatorskog terora i ratnih zločina“. Nigde u zakonu ne piše da će memorijalna ustanova koja se gradi na autentičnom mestu stradanja biti posvećena pre svega istoriji logora koji se tamo nalazio i njegovim žrtvama, što je ustaljena praksa širom Evrope. Umesto toga, Sajmištu je namenjeno da bude memorijalno mesto opšteg karaktera, gde će se obeležavati istorijski događaji koji nemaju neposredne veze sa logorom koji se tamo nalazio. Indikativno je i to da se Sajmište ne spominje u nazivu memorijalnog kompleksa, već on nosi generični naziv „spomen-žrtva“.

Drugo, u Članu 1 predloga zakona lokalitet na kome će se nalaziti Ustanova spomen-žrtve opisan je kao mesto „na kojem je u Drugom svetskom ratu, na teritoriji tadašnje Nezavisne Države Hrvatske bio koncentracioni logor za Srbe, Jevreje i Rome“. Ovaj opis je neprecizan i krajnje tendenciozan. Tačno je da se Sajmište formalno nalazilo na teritoriji NDH koja se prostirala do leve obale Save u Beogradu, ali je sporazumom između nemačke komande u Beogradu i Pavelićeve vlade u Zagrebu Sajmište bilo stavljeno pod kontrolu nacističkog bezbednosnog aparata. Dakle, Sajmište je sve vreme (čak i na samom kraju rata, kada su upravu logora privremeno preuzele ustaše) bilo nacistički logor i deo Srbije pod direktnom okupacijom Nemačke. Predlogom zakona, međutim, sugeriše se da je to bio ustaški logor.

Ne verujem da su autori zakona svesno propustili da pomenu da je Sajmište bilo nacistički logor, niti tvrdim da su namerno pokušali da ga u potpunosti „pripišu“ NDH. Sva je prilika da je u pitanju previd koji će, nadam se, biti ispravljen. Pa ipak, potenciranje suštinski irelevantne činjenice da je Sajmište bilo na teritoriji NDH (pa makar i kao nacistički logor) ima svoju istoriju i jasne političke konotacije. Još krajem osamdesetih, Milan Bulajić, inicijator i prvi direktor Muzeja žrtava genocida, insistirao je na ovom podatku i plasirao ga u javnosti da bi uspostavio simboličku vezu između logora Sajmište i stradanja Srba u NDH i na taj način opravdao svoje nastojanje da baš na Sajmištu kao reprezentativnoj lokaciji bude memorijalni centar posvećen pre svega stradanju Srba. Činjenica da se Sajmište ponovo karakteriše kao logor „na teritoriji tadašnje Nezavisne Države Hrvatske“ ukazuje na to da je ova ideološka matrica još uvek aktuelna, ali i nagoveštava da će i Ustanova spomen-žrtve biti fokusirana pre svega na događaje u NDH.

Osim toga, opis Sajmišta kao logora „za Srbe, Jevreje i Rome“ bez bilo kakve kvalifikacije je takođe problematičan. Iako većina žrtava logora Sajmište jesu bili Srbi, ovakva formulacija prenebregava činjenicu da je Sajmište uspostavljeno kao Judenlager, to jest da su jedino Jevreji bili žrtve sistematskog uništenja u gasnom kamionu. U nacrtu zakona, osobenost sudbine Jevreja na Sajmištu ničim nije naznačena, niti je ukazano na značaj koji ovaj logor zauzima u istoriji Holokausta. Kako tvrdi američki istoričar Kristofer Brauning, ubijanje Jevreja na Sajmištu predstavljalo je „začeće“ šireg plana po kome bi evropski Jevreji bili uništeni i „nagovestilo efikasnost i rutinsku hladnokrvnost“ koja će tek narednih godina biti usavršena u nacističkim logorima smrti. Prema tome, zakon koji prema svojoj preambuli oličava brigu srpskog društva za žrtve Holokausta, formulisan je na način koji upravo prenebregava status Holokausta kao posebnog istorijskog događaja i jedinstvenog primera ljudskog stradanja.

Treće, u Članu 2 Predloga zakona definišu se pojmovi genocid, Holokaust i porajmos (genocid nad Romima), i posebno „genocid nad srpskim narodom“, koji su, kako se navodi, „izvršili Nezavisna Država Hrvatska, kao i Nemačka i njeni saveznici i pomagači, a posebno albanski kolaboracionisti na Kosovu i Metohiji za vreme Drugog svetskog rata u periodu od 1941. do 1945. godine na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije“. Da je u NDH počinjen genocid nad srpskim narodom nije sporno, ali jeste tvrdnja da se nemački zločini nad srpskim stanovništvom u okupiranoj Srbiji, ili zločini albanskih kolaboracionista, takođe mogu na taj način okarakterisati. Mere odmazde koje je nemački okupator sprovodio u Srbiji nisu imale karakteristike genocida, te se ovakvom konstatacijom još jednom marginalizuje specificnost sudbine Jevreja koji su u okupiranoj Srbiji bili jedine žrtve genocida. Isticanje zločina na Kosovu i „posebne“ uloge albanskih kolaboracionista u genocidu je naročito sporno, jer ovi zločini ne samo da nemaju nikakve veze sa Sajmištem, već predstavljaju pokušaj da se Kosovo, kao večiti motiv srpskog nacionalističkog diskursa, uvrsti i u sećanje na Drugi svetski rat. Time se Sajmište direktno instrumentalizuje za potrebe aktuelne politike.

Konačno, Član 3 predloga zakona definiše strukturu Ustanove, koja će se sastojati od „postojećeg Muzeja žrtava genocida“, „muzeja holokausta (sic)“ i „muzeja porajmosa“, s tim da će poslednja dva imati „odgovarajuću autonomiju“ u okviru institucije. Ovakva struktura se nigde ne spominje u delu zakona posvećenog upravljanju muzejom (članovi 9-15). Nigde nije naznačeno kako će predstavnici „autonomnih“ muzeja biti zastupljeni u upravnom odboru, ko ce njima rukovoditi ili kako će im biti dodeljivana budžetska sredstva. Nije precizirano ni u čemu će se sastojati „autonomija“ iz Člana 3, niti zašto je ona potrebna, kao ni to da li će Muzej žrtava genocida nastaviti da funkcioniše u okviru Ustanove spomen-žrtve, ili će on osnivanjem Ustanove prestati da postoji. Činjenica da je deo zakona o upravljanju Ustanovom spomen-žrtve doslovce prepisan iz Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida iz 1992. godine ukazuje na to da nova institucija nije ništa drugo nego novo ime za Muzej žrtava genocida, s dodatkom dva delimično „autonomna“ ogranka.

Uzevši u obzir do sada pomenuto, nameće se utisak da osnivanjem Ustanove spomen-žrtve, umesto mesta sećanja na stradale u logoru Sajmište Srbija dobija „srpski Jad Vašem“, onakav kakvim su ga krajem osamdesetih godina zamislili i osmislili Milan Bulajić i Klara Mandić, a 1992. ih zdušno podržali Miloševićev režim i Vojislav Šešelj. Ustanova spomen-žrtve baviće se, kako stvari stoje, prvenstveno genocidom nad srpskim narodom u NDH, Srbiji i na Kosovu, dok će muzeji posvećeni jevrejskim i romskim žrtvama biti prostorno i tematski izdvojeni. Time će biti institucionalizovana u Srbiji višedecenijska praksa da se Holokaust marginalizuje i posmatra isključivo kao deo istorije jevrejske zajednice, a ne kao neotuđivi deo istorije Srbije. Srbija, naravno, ima pravo na svoj Jad Vašem, ali ne na Sajmištu, mestu koje ima svoju jedinstvenu istoriju i tragičnu prošlost. Žrtvama Holokausta ubijenim u gasnom kamionu u proleće 1942. preti izopštenje iz istorije ovog mesta, koje će biti ustupljeno srpskim žrtvama kao glavnom objektu sećanja.

Sve ovo sam predvideo još pre pet godina i u zaključku knjige Staro sajmište: Mesto sećanja, zaborava i sporenja napisao da će oni koji budu odlučivali o sudbini Sajmišta najverovatnije nastaviti u pravcu zacrtanom u prošlosti, i umesto da kreiraju novu kulturu sećanja, zasnovanu na činenicama vezanim za žrtve logora Sajmište, pokušati da među postojećim, problematičnim interpretacijama pronađu najmanji zajednički imenitelj, a Holokaust ostave na margini kolektivnog sećanja. Izvesno je, dakle, da osnivanjem Ustanove spomen-žrtve Sajmište, umesto dostojnog spomen obeležja, dobija samo trajni podsetnik na ranije propuste i dokaz da sporna politika sećanja iz osamdesetih i devedesetih jos uvek definiše odnos prema prošlosti.

Kliknite za proširenje...

ЈАША АЛМУЛИ „Страдање и спасавање српских Јевреја“

Угледни новинар и публициста је на скоро четири стотине страница пружио још једно сурово сведочанство о трагичној судбини народа којем и сам припада, прикупљајући личне исповести преживелих сведока

Тихо и скоро незапажено у нашим медијима појавила се књига Јаше Алмулија „Страдање и спасавање српских Јевреја“ (Завод за издавање уџбеника). Овај угледни новинар и публициста је на скоро четири стотине страница пружио још једно сурово сведочанство о трагичној судбини народа којем и сам припада. Као и у својим ранијим књигама („Живи и мртви“, „Јеврејке говоре“, „Јевреји и Срби у Јасеновцу“) аутор је то учинио не само на основу сачуване архивске грађе, већ пре свега сопственим прикупљањем личних исповести преживелих сведока и њиховим бележењем на аудио и видео тракама.



КРХОТИНЕ ПРОХУЈАЛОГ ВРЕМЕНА
У овој књизи Јаша Алмули се бави погромом над Јеврејима у окупираној Србији, а поготово у Београду, његовом родном граду. На Дорћолу, који су вековима насељавали углавном Јевреји, већ одавно нема његових комшија, нестале су куће породица шпанских сефарда, срушена је скромна богомоља, умукла је јека јеврејских гласова. Остале су само крхотине једног прохујалог времена чије је остатке већ деценијама страствено прикупља. Ставио је себи у аманет задатак да српски Јевреји не смеју нестати из наших сећања. Све што је Јаша Алмули учинио у оквиру Јеврејске општине у Београду (чији је био и председник од1989. до 1992. године), почев од обнављања Синагоге и капеле јеврејског гробља, па до подизања споменика Менора у пламену јеврејским жртвама геноцида, као и кроз четири књиге и новинске натписе, имало је увек исти циљ: да се никад не заборави да је ова етничка заједница опстојавала на овом тлу више од 400 година и да су Јевреји „као вредни и поштени људи, добри стручњаци и родољуби, доприносили унапређењу привреде, културе и уметности у Србији“.
У Алмулијевој књизи прво су приказана бројна сведочанства о страдању српских Јевреја, а потом су изложене исповести преживелих људи које је сам аутор успео да пронађе и интервјуише. На крају следи неколико аналитичких, па и полемичких текстова, у којима аутор покушава да понуди одговоре на више спорних питања везаних за судбину јеврејске заједнице на овом тлу.
Поглавље „Страдање“ обухвата бројне трагичне приповести од чије садржине се читаоцу стеже желудац и остаје нем пред суровошћу и зверствима окупатора. Највећи део текста посвећен је настанку и функционисању стратишта на другој обали Саве, старом Сајмишту, кроз које је прошло око 7.500 Јевреја из свих крајева Србије. Пред читаоцем се смењују бројне личне и породичне трагедије, започете углавном на исти начин, тако што мушкарце Јевреје прво стрељају као таоце („сто за једног“), а потом окупационе власти упућују наредбу да њихове удовице са децом напусте куће и предају им обележене кључеве својих домова. Затим су Немци ову нејач пребацивали преко Саве до Сајмишта. Ништа мање суровог цинизма није било у каснијем наводном „пресељењу у друге радне логоре“ у херметички затвореном камиону, тзв. „душегупки“, у којима су издувним гасовима угушене у најгорим мукама на хиљаде Јевреја. Вожња смрти се дуж Авалског пута завршавала у Јајинцима, где су жртве покопаване у масовним гробницама. Међутим, многи Јевреји су умирали већ у самом логору од зиме, глади и болести. Овај „Јуденлагер“ ће до маја 1942. године бити очишћен од Јевреја, душегупка се враћа у Берлин. Сајмиште тада пуне заробљени комунисти, партизани и народ похватан по унутрашњости Србије, са Кордуна, Лике и Баније, из Босне, а касније и Славоније, Срема и других крајева.
Јевреји су такође страдали и у логору на Бањици, кроз који је прошло њих око 700, као и у логору Топовске шупе на Аутокоманди. Аутор констатује да је у ужој Србији и Банату, под директном Немачком војном управом, укупно побијено око 14. 800 Јевреја, што је 88,9 одсто од предратног броја. Тај погром је обављен невиђеном брзином, тако да су Немци већ средином 1942. године могли с усхићењем да обавесте свога Фирера да „у Србији нема више јеврејског проблема“.



ПРАВЕДНИК МЕЂУ НАРОДИМА
Други део књиге, назван „Спасавање“, обухвата приче преживелих Јевреја о томе како су их Срби сакривали и помагали у најтежим тренуцима, ризикујући свој живот. Јаша Алмули је записао тридесетак таквих случајева, а у Меморијалном центру „Јад Вашем“ („Место и име“) у Јерусалиму регистровано је до 2009. године 125 Срба који су добили медаљу „Праведник међу народима“. Аутор констатује да то није тако велики број, али разлоге види у неупоредиво окрутнијем режиму немачке окупације у односу на друге европске земље (осим Русије), што се огледа у систему одмазде 100 за једног, који је Хитлер увео само у Србији. Фирер није могао овом народу опростити поразе на Дрини и рушење Мартовског пакта на улицама Београда.
Свако од наведених сведочанстава о спасавању Јевреја је приповест за себе, али у свима њима се показује да људскост нема нацију или веру. Отуда је помоћ и спасење за Јевреје стизала понекад и од оних од којих се то не би очекивало. Видимо да „праведник“ није само простодушни српски сељак, добри комшија, школски друг, комуниста илегалац, него и четник, Недићев официр, полицајац који окреће главу да не види оно што му дужност налаже.
Аутор се посебно осврће на пропагандни памфлет „Протоколи сионских мудраца“ из 1905. године, којим се наводно потврђује теорија да су Јевреји сковали тајни план како би уз помоћ масона, а преко глобалних финансија и светског бољшевизма, потпуно завладали планетом. У предратном Београду овај текст су прво растурали љотићевци, током рата сами Немци, а на запрепашћење Јаше Алмулија у новије време се код нас појавило преко двадесетак издања ток злокобног текста, уз још неколико антисемитских књига. У једној од њих, „Светосавски национализам у јудео-масонском окружењу“ (из 2001. године), говори се о истинитости Протокола и чак се доводе у везу са разбијањем бивше Југославије (Јевреји су криви што се та држава распала, они су одговорни за њено бомбардовање и сл). Читалац се мора присетити да су управо ову исту „аргументацију“ чули недавно и у обскурном ријалитију на ружичастој телевизији када је једна премудра певаљка објашњавала зашто мрзи Јевреје, а у томе ју је свесрдно подржао њен колега, он је иначе уз милионе гласова својих обожавалаца раније победио у ријалитију „Фарма“! И све је то изговорено на националној фреквенцији, у програму који је ишао уживо када је рејтинг гледаности тог програма (како се с поносом истиче) спрам других телевизија био највећи. Следила су бројна извињења, учесници су удаљени из даљег надметања (само не знамо у чему), али ни до данас поменута књига није уклоњена из продаје и забрањена, и поред тога што је Савез јеврејских општина подигао кривичну пријаву против издавача још пре десет година.



ОПОМЕНА СРПСКОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ
Другу тему Алмули покреће питањем: зашто и како антисрпска пропаганда у иностранству (почев од Туђмана) настоји да прикаже да је недићевски режим подједнако крив као и Немци за уништавање Јевреја у окупираној Србији. Износећи мноштво неспорних доказа, аутор закључује да квислиншка власт уистину није учинила ништа да смањи страдање Јевреја, али да она није одлучивала шта ће са њима бити, нити их је сама убијала. Аутор са гнушањем одбацује тезу хрватске публицистике (др Фрањо Шуњек) да је антијеврејство „део српског националног бића“ и наводи убедљиву противаргументацију из пера др Андрије Гамса, професора Правног факултета у Београду и Александра Левија, помоћника јавног тужиоца у Србији, нажалост сада већ покојних. Сам Јаша Алмули је током последњег грађанског рата, живећи у Лондону, личним обраћањем уредништвима британских и америчких еминентних листова и часописа („Индипендент“, „Тимес“, „Wалл стреет Јоурнал“, „Лондон Ревиеw оф Боокс“ и др) оштро одговарао на лажи које су у њима објављивали туђманови пропагандисти, као и на аргументацију којом су ту причу досољавале „домаће снаге“, попут директора Института за европске студије у Београду (војвођански полујеврејин Ласло Секељ). Алмули не зазире ни од некога ко је завршио „Кембриџ“ и докторирао на америчком „Јејл“ универзитету (Атила Хор), па му је на његове лажне тврдње само лапидарно одбрусио да на студијама ипак није научио да говори истину.
Претпоставку Алмулија да је овим пропагандним ратом требало оцрнити Србе, како би се изазвао одијум Запада према њима и оправдало етничко чишћење у Хрватској, најбоље доказује садржина књиге „Сербиа’с Сецрет Wар „(Теxас Университy Пресс, 1996) приписана лекару јеврејског порекла Филипу Ј. Коену, док предговор припада харвардском професору Давиду Рисману, који констатује да ова студија „приказује историјски континуитет државно оркестрираног геноцидног и експанзионистичког национализма у српској политичкој култури од пре двадесетог века до данашњег дана“ и да „српско политичко, интелектуално и верско вођство навелико сарађивало са силама осовине, супротно митологији о отпору“, и закључује: „Српски владајући слој је активно учествовао у холокаусту српске јеврејске заједнице“. Алмули сумња да би један амерички лекар био у стању да сачини овај памфлет, већ верује да је потекао из Туђманове кухиње у Загребу, из институтски организоване пропагандне машинерије. Остаје нам да се ипак запитамо која је то мука, или можда корист, навела једног америчког Јеврејина да у тој нечасној работи учествује. Алмули се с правом пита зашто нико у Србији, бар колико је то њему познато, до сада није реаговао на ову књигу.
Остаје нам горак укус после ових страница, али и дивљење према Јаши Алмулију који неуморно изгара у борби за истину о свом народу, али и српском, или сваком другом уколико је неправедно оклеветан. Међу часним појединцима у овој књизи су и Мађари, Албанци, Италијани и сви они који су у другом човеку видели људско биће, а не само нацију, веру или политичко убеђење. Има у овим исповестима и Јевреја који својим сународницима нису пружили помоћ, јер је страх био већи од самилости. Али и то је људски, поготово у суровим условима голог преживљавања.
Књига Јаше Алмулија је драгоцена и веома поучна. Добро је што је њен издавач „Завод за уџбенике“, што ће јој можда лакше отворити врата у просветним установама где се школују будуће генерације, које све мање уче и знају историју. Поучна је и зато што је изашла „из пера“ (компјутера) човека рођеног пре 93 године, па то представља диван пример људске упорности, невероватног радног елана, свима потребног у ово време опште летаргије, безнађа и страха за будућност. Поучна је и зато што опомиње српску интелигенцију шта је све пропустила да уради, па и нашу државу која као да не препознаје шта је национални интерес ове земље. Достојно промовисање ове књиге је сасвим мали, али веома важан корак у том правцу. То је пре свега потребно нама, а не њеном аутору.

Kliknite za proširenje...

Хелсиншки одбор амнестира Хитлера и Павелића

О логору Сајмиште

Преносимо текст који је поводом прилога Бранке Михајловић за Радио „Слободна Европа“ под насловом „Уклањање Недићевих трагова у злочину холокауста“ објавило удружење „Јадовно 1941“


Пише Никола Милованчев

У прилогу, у изјавама саговорника ауторице текста, има више историјских неистина. Међутим, кључан је један навод, срж свега. То је изјава Соње Бисерко, председнице Хелсиншког одбора Србије: „Логор јесте формално био на територији НДХ, међутим, логор је био под контролом окупатора и квислиншке владе Милана Недића. То се потпуно занемарује и Србија се амнестира од одговорности.“

Да преведем на народски језик: Србији треба наметнути одговорност за логор Сајмиште (Земун) 1941–1944. а то уједно значи и амнестирати злочиначки апарат Хитлера и Павелића.
Пођимо редом, аргументима, да разоткријемо фалсификате председнице Хелсиншког одбора Србије и њеног сакривања одговорности Хитлера и Павелића негде у таму заборава :
1) Зар Соња Бисерко не зна да је прва локација логора била предвиђена у Сремској Митровици, далеко од Недићеве Србије и да Милан Недић (логично) са тим везе нема?
2) Да ли је могуће да у Хелсиншком одбору Србије (ХОС) не знају какав услов је Независна Држава Хрватска поставила нацистичкој Немачкој, приликом оснивања логора на Сајмишту, крајем 1941: да у логору не буде стражара Срба!
3) Зар председница ХОС не зна да се у „Хрватској енциклопедији“ у издању Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ логор Земун (Сајмиште) спомиње под одредницом „Концентрацијски логори у Хрватској“? Зар је, по вама гђо Бисерко, Милан Недић био поглавник НДХ? Ова назовиенциклопедија додуше уопште не спомиње Србе међу логорашима, иако су они чинили више од 80 одсто мученика на Сајмишту, али отом-потом.
4) Да ли у ХОС знају шта је јануара 1946. године за логор Сајмиште записала Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (Саопштење број 87)?
Цитирам: „Кроз сам логор на Сајмишту прошло је око деведесет до стотину хиљада људи. Огромна већина свих заточеника били су Срби.“
5) Да ли, господо, знате да су у логор Земун (Сајмиште) десетине хиљада људи отеране само зато што су Срби православне вере, да би се спровело „чишћење“ територије НДХ од Срба? Знате ли нпр. за сведочење Марије Сабо, Хрватице из Бијелог Брда код Осијека на суђењу Алојзију Степинцу 1946: само из овог села код Осијека отерано је у логор Земун 360 људи од којих је 56 убијено.
6) Зар не знате чињеницу да је документација о злочинима у логору Земун 1945. сакупљана у оквиру Анкетне комисије за злочине на подручју Војводине. Тада ником на памет није падало да у вези са тим повезује Београд и Недићеву Србију!
7) Да ли знате за извештаје Главног стожера домобранства Независне Државе Хрватске о броју Срба Козарчана упућених из Босанске Дубице у логор Земун јула 1942: „12. српња око 1.000; два дана касније 2.374 особе; 15. српња 1.400 заробљеника и заробљеница.“ 5.000 људи у три дана! Јел’ су и то греси генерала Милана Недића?
8) Да ли сте ви из ХОС чули за суђење нацистичком злочинцу Ајхману у Јерусалиму 1961. године и знате ли за изјаву сведока Александра Арнона, некадашњег секретара Јеврејске општине Загреб у вези броја заточеника који су прошли кроз логор Сајмиште? Ако не знате, цитираћу вам: „Око 90.000 лица (напомена: опростите, ја још употребљавам израз ’лица’ а не ’особе’, тако сам у детињству у мом родном Земуну научио и то нећу мењати), укључујући 7.000–8.000 Јевреја било је заточено тамо.“ Питам вас: осим 8.000 жртава Јевреја о којима је говорио А. Арнон, које националности су били преостали мученици са Сајмишта?
9) Знате ли ви, који покушавате да умањите злочине Павелића и Хитлера, шта су зликовци радили нашим Сремцима? Ево вам података: 22. јула 1943. злочинац Бауер, шеф румске полиције са 14. СС полицијским пуком, доведеним из Француске, убија у Угриновцима 16 људи а 170 шаље на Сајмиште; из Добановаца је отерано на Сајмиште 260 људи итд. Какве то везе има са Недићевом Србијом?
10) Упознаћу вас и са наводима из књиге Жарка Атанацковића „Земун и околина у рату и револуцији“ („Нолит“, Београд, 1962) у вези ликвидације (1944) злогласног Берислава Северовића, шефа политичког одсека усташке полиције у Земуну и његовог заменика Боже Шарића: „… Чекала их је осветничка рука народа да им суди за жртве у Јасеновцу и Новој Градишки; да их казни за масовне злочине на Сајмишту и Бањици, у Сремској Митровици и Вуковару…“ Хоћете ли и одговорност за жртве Јасеновца, Нове Градишке, Сремске Митровице и Вуковара подметнути Србији и Недићу? Да, ви ћете се сада запитати је ли могуће да је усташка полиција упућивала и на Бањицу? Па, молим вас, верујте вама милој титоистичкој историографији барем у оним деловима где не фалсификује! А злочиначки „рад“ на Сајмишту мучитеља, усташког зликовца Северовића, којему није било доста злочина у самом Земуну, добро је познат јеврејским организацијама.
11) У ХОС би, ако се удубе у историјску литературу, могли да сазнају да су на Сајмишту били заточени и припадници неких јединица под Недићевом командом – тзв. легализовани четници, који су пружили отпор нацистима приликом покушаја разоружавања. Ту чињеницу наводи историчар Венцеслав Глишић у свом делу „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти режим тортуре као и за остале затворенике.“ Сваки коментар ове историјске чињенице је непотребан.
12) За припаднике СС-а није било границе на Сави нити је о томе питала Милана Недића. Нпр. када су они мог деду Николу Милованчева одвели на пролеће 1944. из Земуна на Бањицу, нису о томе питали ни Недићеву владу ни српску полицију – исто тако ни у једном другом случају.
13) Не могу а да не споменем на Сајмишту мученички пострадалог 1942. г., само зато што је био Србин и православни земунски свештеник, јереја и вероучитеља Ђорђа Живановића Врбашког. Зар вас није срамота, зар ћете и то приписати Недићу и Србији? Ми Земунци знамо истину о логору Земун и нећемо насести на тај провидни фалсификат.
14) Истину о Сајмишту можете сазнати и из сведочења Никодина Ђурашковића, који је са 1.200 црногорских четника после хапшења у Колашину доведен на Сајмиште 18. маја 1943. и ту су, пре упућивања у логоре у Немачку, остали две седмице: „Одмах смо подвргнути специјално суровом режиму својственом за концентрационе логоре Немачке. Међу стражарима је највише било Павелићевих усташа и Маџара, који су у служби немачке армије.“
15) У два маха (да не кажем „наврата“, што је данас учестало), у логор Земун су усташе и нацисти довели и Јевреје из Сплита, марта и октобра 1943, 121 жртву. Ови мученици затим су послани за Јасеновац. Да ли је и за то крив Милан Недић?
Сви ми знамо да у саопштењу Државне комисије у вези логора Сајмиште из јануара 1946. није ни споменуто име Милана Недића и да тада то никоме није ни могло пасти на памет – биле су живе хиљаде људи који су знали истину. А онај ко би да амнестира злочине Павелића и Хитлера ипак се вара: има нас још доста живих, потомака оних који су живели у Земуну у време НДХ 1941–1944.

Kliknite za proširenje...

[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=441705#p441705:3aywp8ck je napisao(la):

mekbejn » 22 Mar 2017 10:01 am[/url]":3aywp8ck]Meni deluje potpuno nerealno cifra od 90.000 zarobljenika a od toga samo 7-8.000 Jevreja. Ne poznajem dovoljno cinjenice pa ne mogu da tvrdim, samo kazem da mi zvuci nerealno.

Kliknite za proširenje...

Po istraživanju Milana Koljanina, čija monografija o Sajmištu predstavlja jedinu detaljnu studiju o Anhaltelager-u, 31972 zatočenika su prošla kroz logor između maja 1942. i jula 1944., kada je logor formalno napušten.
Velika većina zatočenika bili su Srbi, uglavnom iz Hrvatske i Bosne, ali bilo je i Hrvata, Bošnjaka, Grka, Albanaca i Jevreja. Od ukupnog broja zatočenika, najmanje njih 10636 umrlo je u logoru i sahranjeno u masovnim grobnicama na Jevrejskom groblju u Zemunu (6500), u obližnjem naselju Bežanija (3600), na gubilištu u Jajincima i na malom broju drugih lokacija u blizini logora.

Kliknite za proširenje...

МУЗЕЈ ХОЛОКАУСТА: Три меморијала у три павиљона

Сваки меморијал у оквиру комплекса на београдском Старом сајмишту биће самосталан. Спомен јеврејским жртвама у Спасићевом, српским у немачком, ромским у Турском павиљону

МУЗЕЈ Холокауста биће смештен у Изложбеном павиљону Николе Спасића, на Старом сајмишту, и имаће аутономију у оквиру меморијалног комплекса, потврђено је, за "Новости", у Јеврејској општини Београд. То је резултат договора јеврејске заједнице и Комисије за Сајмиште. Аутономију ће имати и музеји српских жртава и порајмоса (геноцида над Ромима). Српски меморијал налазиће се, сва је прилика, у Немачком павиљону, а Роми су за свој музеј изабрали здање некадашњег Турског павиљона.

Сваки од ових музеја имаће свог управника и руководећа тела. Према речима епископа Јована Ћулибрка, председника Комисије за утврђивање програмских садржаја и давање предлога модела управљања меморијалним комплексом, на мартовском састанку с представницима јеврејске заједнице понуђено им је да се одлуче између Спасићевог и некадашњег Немачког павиљона. Овај други би морао да буде измештен, јер на месту где се тренутно налази, урбанистички план предвиђа пут.

Будући да се јеврејска заједница определила за Спасићев павиљон, у Немачком павиљону биће највероватније смештен меморијал српских жртава.

- За Савез јеврејских општина Србије, као и за највећу заједницу у земљи - Јеврејску општину Београд, најважније је да су наши захтеви у потпуности прихваћени. Осим дефинисане аутономије за коју смо добили уверења да ће нам бити обезбеђена, важно је и да је некадашњи Спасићев павиљон препознат као најадекватнији простор за будући Холокауст меморијал - каже, за "Новости", Харис Дајч, координатор Радне групе за Старо сајмиште испред СЈОС.

Како сазнајемо, Велика кула је већ рашчишћена, уметнички атељеи су исељени и уметници су добили нове просторе за рад. Остаје још да се реши питање станара који живе у дозиданом делу. Очекује се да ће у Кули до краја године бити организоване канцеларије за нови меморијални комплекс. Још није дефинитивно постигнут договор о његовом имену, а првобитни предлог је био Установа спомен-жртве.

А када ће бити готов закон?

- Верујем да ће Комисија за један, највише два састанка имати нацрт закона. Реално је да на јесен буде организована јавна расправа и да до Нове године добијемо закон - каже епископ Јован.

Према Дајчу, Радна група има обиман посао да прихвати све сугестије:

- Оне ће узроковати значајне измене Нацрта закона којим није била само незадовољна наша заједница. Сумњам да ће тај процес моћи да буде готов пре септембра, уколико не желимо да нам се понови искуство које смо имали са актуелним Нацртом закона. Упркос свему смо оптимисти и верујемо да ће Радна група до тада припремити нов нацрт.

Доношењем закона биће обележен последњи необележени велики логор у Европи, у коме је настрадало више од 18.000 људи. До пролећа 1942. убијено је више од 6.000 Јевреја, углавном жена и деце, и 200 Рома, а после тога још 11.000 Срба. Кроз њега је прошло близу 40.000 логораша.


КУЛТУРНО ДОБРО

ИЗЛОЖБЕНИ павиљон чувеног београдског трговца, добротвора и задужбинара Николе Спасића саграђен је по пројекту Александра Секулића и заштићен у оквиру комплекса "Старо сајмиште", који је проглашен за културно добро пре 30 година.

Kliknite za proširenje...