Doka WWW Heder

Izazovi održivog rasta

14-12-2017

    Nalazimo se na kraju još jedne građevinske sezone, pa je dobar trenutak za malu rekapitulaciju onoga što je urađeno u građevinarstvu u prethodnom periodu. Nakon revolucionarnog zaokreta postignutog reformom procedura u izdavanju građevinskih dozvola, građevinarstvo je bilo jedan od glavnih nosioca ekonomske ekspanzije u 2015. i 2016. godini. Obim građevinskih radova se u 2015. godini povećao za 18.3% u poređenju sa prethodnom godinom, što predstavlja solidan jednogodišnji uzlet čak i na ovako malim osnovama. U 2016. nastavljen je rast stopom od 5.3%, gde je ukupna vrednost svih izvedenih građevinskih radova iznosila nešto više od 2.1 milijarde evra. U 2017. usledila je relativna stagnacija ukupne vrednosti, uz mogući slab rast do kraja godine. Najverovatnije će biti izbegnut pad obima radova, ali postignuti rezultati u ovoj godini neće značajnije uticati na rast BDP-a. Kako je građevinarstvo postalo jedan od faktora iza lošijih ekonomskih rezultata u 2017. i zbog čega je posle izvanredne 2015. godine došlo do usporavanja?

    Na početku ciklusa uzlet u građevinarstvu nošen je pre svega investicijama u gradnji putne infrastrukture. Ovi radovi su doživeli neverovatan skok u vrednosti 2015. godine, međutim od tada se nivo investicija u infrastrukturi bori da ostane iznad površine. Prema podacima Zavoda za statistiku, u 2016. godini radovi na infrastrukturi zabelezili su pad obima od 1.6%, dok u 2017. drugu godinu za redom ovaj segment neće preći na pozitivnu teritoriju. Sa druge strane, izgradnja zgrada zabeležila je značajniji rast tek u 2016. godini. Gradnja novih objekata skoro svih namena na početku je ciklusa, pošto ovaj segment građevinarstva tek kreće da koristi pozitivne aspekte reformisanih dozvola. Kako efikasnost administracije čini važan faktor investicione klime, ova reforma uspela je da proizvede snažan impuls kod privatnih investitora. Posledica je rekordan broj izdatih dozvola i novih projekata u gotovo svih segmentima visokogradnje, osim javnih zgrada. To znači da u tom rastu skoro da nema doprinosa iz javnog segmenta, odnosno sve što je u javnom vlašnistvu u Srbiji i dalje propada.

    U gradnji kapitalne infrastrukture najveći problem trenutno je efikasnost državne administracije, koja zbog svojih ograničenih kapaciteta i kompetentnosti nije u stanju da apsorbuje veći nivo investicija. To je vidljivo u brojnim problemima na realizaciji velikih projekata, njihovom stalnom odlaganju i probijanju rokova, kvalitetu radova itd. Isto tako, zbog prolongirane restriktivne fiskalne ali i monetarne pozicije, i dalje su blokirane investicije na lokalnoj infrastrukturi. To je dovelo do opšte devastacije značajne kapitalne vrednosti, a cena rekonstrukcije raste svake godine. Stanje lokalnih puteva, mostova, tunela, obaloutvrda, energetske infrastrukture nalazi se u katastrofalnom stanju. U tom smislu, neophodno je što pre osposobiti lokalne samouprave, kako bi mogle da iznesu velike investicije u svojoj nadležnosti. Čak ni Beograd, koji bi morao da bude predvodnik, nažalost nema prelaznu ocenu kada su javne investicije u pitanju. Za četiri godine ovog političkog ciklusa, u gradskoj režiji nije realizovan ni jedan kapitalni objekat, a okončana su samo dva velika projekta rekonstrukcije – Ulica vojvode Stepe i Trg Slavija sa Bulevarom oslobođenja i Ruzveltovom. To je daleko ispod potreba, pa čak i mogućnosti.

    Dok privatni sektor trenutno nosi štafetu, ukoliko i država ne poveća svoje investicije ovaj ciklus rasta biće vrlo ograničenih dometa. Reforma procedura u građevinskim dozvolama bio je kritičan preduslov za dinamičniju realizaciju projekata, ali ako se čitav razvojni koncept bude zasnivao na unapređivanju investicione klime – rezultati će biti razočaravajući. Da bi se realizovali potencijali u zemlji potreban je što skoriji, odlučan zaokret u modelu ekonomskog rasta. Od ranijeg ekonomskog modela gde je možda previše grana i preduzeća bilo strateške važnosti, došli smo u situaciju gde više ništa nema tu kategoriju. Privatni projekti su postali strateški, a sveopšta privatizacija ekonomskih i prirodnih resursa davno se otrgla kontroli. Za političare koncesije su samo način da kompenzuju svoju nesposobnost, izbegnu odgovornost za upravljanje javnom imovinom i obezbede kratkoročne finansijske dobitke. U suštini ovakav sistem ne može da proizvede ni adekvatan rast, niti da stvori novu vrednost. Da li je uopšte moguće sustići ovoliki zaostatak bez strategije i snažnog učešća države? Šta će u naredne dve ili tri decenije finansirati razvoj javne infrastrukture u Beogradu koja se meri desetinama milijardi evra? Republika? Porez na imovinu? Javni dug? Koncesione naknade? Ili možda potrebne infrastrukture neće ni biti?